Anomalije bebe

Smatra se da se jedna do dve na 100 živorođenih beba, rađa sa nekom vrstom anomalije, ali je velika većina ovih anomalija mala (kao što je šesti prst, bez kosti). Ozbiljne anomalije su izuzetno retke. Mogli bi ih podeliti na anomalije izgleda bebe (ili morfologije) i anomalije po naslednoj osnovi koje mogu biti anomalije gena ili hromozoma. Najčešća hromozomopatija, za koju se i najviše i zna je trizomija 21 ili Daunov sindrom. Ona jeste najčešća ali je, opet, relativno retka i viđa se na 1 u 800 do 1000 rođene dece.

Nažalost, ne. Dosta anomalija se može videti na ultrazvučnim pregledima tokom trudnoće, posebno ako ih rade adekvatno obučeni lekari na odgovarajućim ultrazvučnim aparatima. I pored toga ima mnogo onoga što utiče na otkrivanje anomalija – od doba trudnoće kada se beba gleda, preko njenog položaja, količine plodove vode, toga koliko je gojazna majka, do toga koliko je teška anomalija i koliko je dobar ultrazvučni aparat. Čak i ako beba dobro izgleda na ultrazvučnim pregledima, to ne mora da znači da je zdrava, ali pravovremeni pregledi na kojima se ne vide anomalije smanjuju šansu da ih zaista i ima.

Anomalije se mogu dijagnostikovati tokom cele trudnoće, ali se najčešće viđaju na pregledima posle 18 – 20 nedelja gestacije, kada je beba veća i kad joj se lakše vide svi njeni delovi. Anomalije srca se lakše vide posle 24. nedelje kada je srce veće.

šta se dalje događa, zavisi od anomalije – kod nekih, malih anomalija nekada se ne radi ništa, dok se kod velikih anomalija, koje mogu delovati na dalji život bebe i cele porodice, rade različita ispitivanja, od provere bebinog kariotipa, preko provere ostatka morfologije tela bebe, do konsultacija specijalista za takve vrste anomalija, koji daju svoje mišljenje o daljem životu deteta i posledicama viđene anomalije.