Neverovatna je činjenica da novorođenčad koja niti govore, niti razumeju jezik, za samo nekoliko godina postanu deca koja komentarišu svet oko sebe, postavljaju pitanja, izražavaju ideje i komuniciraju sa svojom okolinom. Ova činjenica ne prestaje da nas zadivljuje, bilo da smo naučnici ili ne.
Jedna od najupečatljivijih promena koju okolina sa oduševljenjem primećuje u dečijem govoru jeste početak produkcije prvih reči. I za pojedine istraživače usvajanje leksikona predstavlja centralnu pojavu u jezičkom razvoju.
Prilikom usvajanja jezika, deca ovladavaju sistemom za kombinovanje glasova u jedinice sa značenjem (fonologija) i sistemom za kombinovanje jedinica značenja u reči i rečenice (morfologija i sintaksa). Naravno, usvajanje jezika ne ogleda se samo na ovom, formalnom nivou, već je važna i upotreba jezika. To znači da deca, pored gramatike i leksikona, moraju da usvoje i pragmatičke i komunikativne sposobnosti.
Faze razvoja jezika zajedničke su za sve jezike sveta i za svu decu sveta. Većina dece sledi opšti put u usvajanju glasova i gramatičkih struktura, a neke zajedničke tendencije se ogledaju i u usvajanju leksikona i pragmatike.
Uprkos ovoj univerzalnosti, ne smeju se zanemariti različite tipološke karakteristike jezika koji se usvajaju, koje mogu uticati na izvesne varijacije u dinamici i redosledu usvajanja određenih gramatičkih konstrukcija. Na primer, deca koja usvajaju engleski jezik su već na uzrastu od 28 meseci osetljiva na značenja koja su u njihovom jeziku kodirana redom reči.
S druge strane, deca koja usvajaju turski jezik ostaju nezainteresovana za red reči sve do četvrte ili pete godine, ali oznake za padeže usvajaju veoma rano. Govornici srpskog jezika takođe rano usvajaju padežne nastavke, ali su, za razliku od govornika turskog, osetljiva i na razlike u redu reči.
Ove razlike uslovljene su varijacijom koja postoji u samoj jezičkoj strukturi engleskog, turskog i srpskog jezika, jer se u datim jezicima redom reči ili padežnim nastavcima u različitom stepenu prenose informacije o značenju rečenice.
Od plača do reči
Dete započinje jezički razvoj od trenutka kada se rodi, mada se neki preduslovi za taj razvoj stiču i u prenatalnom periodu. Roditelji imaju važnu ulogu u procesu jezičkog razvoja zato što je izloženost govoru odraslih potrebna da se aktiviraju gramatičke konstrukcije jezika koji se usvaja, ali i da se stekne uvid u kontekst u kome odrasli upotrebljavaju određene reči i konstrukcije. Okolina sopstvenom jezičkom produkcijom direktno učestvuje u usvajanju vokabulara – adekvatnoj upotrebi i izgovoru reči.
Pre nego što izgovori svoju prvu reč, dete prolazi kroz različite pripreme ne samo na jezičkom, već i na kognitivnom i motornom planu.
Od svog rođenja deca su izložena različitim zvucima iz svoje okoline. Pre nego što počnu da usvajaju jezik, iz tih zvukova moraju da izdvoje glasove govora, a sposobnost za to je univerzalna ljudska karakteristika i prisutna je od samog rođenja. Iako su deca od rođenja sposobna da usvoje glasove bilo kog jezika, vremenom se gubi sposobnost percipiranja svih distinktivnih obeležja glasova, i na kraju se uvek ovlada glasovima jezika kome je dete u okruženju izloženo.
Veliku ulogu u početnim fazama jezičkog razvoja ima rana vokalizacija, odnosno plač, smeh, gukanje i brbljanje, koji deci omogućavaju da, eksperimentišući, ovladaju svojim govornim aparatom. Rana vokalizacija kod dece prolazi kroz različite stadijume.
Od samog rođenja deca proizvode zvukove karakteristične za plač. Oko drugog meseca javlja se i gukanje, koje se, kao i smeh, često tumači kao „pozitivna reakcija dece“ na nešto što se u okolini događa.
U periodu između šestog i osmog meseca (a kod neke dece i nekoliko meseci kasnije), javlja se brbljanje. Rano brbljanje se najčešće sastoji od ponovljenih slogova tipa babababa ili tatatatata, koji obavezno sadrže glas nalik suglasniku (najčešće su to b, p, g, k, d, t, m) i glas nalik vokalu (koji se najčešće percipira kao a). Obrasci brbljanja vrlo su slični u usvajanju različitih jezika.
Ovi reduplikovani slogovi često podsećaju na reči jezika koji dete usvaja, kako po sekvenci glasova, tako i po ritmu i intonaciji. Iz tog razloga se ponekad pogrešno tumače kao prve reči koje je dete izgovorilo.
Prve reči
Deca počinju da upotrebljavaju svoje prve reči oko prvog rođendana – između devetog i petnaestog meseca, u zavisnosti od tempa jezičkog, kognitivnog i motornog razvoja. U toku prvih nekoliko nedelja od progovaranja, deca proizvode iskaze koji sadrže samo po jednu reč.
S obzirom na to da raspolažu samo jednom rečju u iskazu, koju često izgovaraju sa izvesnim naporom i praveći pauze između reči, ponekad ih je teško razumeti. Međutim, deca su ipak u stanju da izraze određena značenja.
U ovom periodu počinju da ovladavaju leksikonom svog jezika tako što ovladavaju određenim rečima kao oznakama za predmete i ljude iz svoje okoline. Upravo ova namera da se uputi na neki entitet u spoljašnjoj sredini, kao i značenje reči odvajaju i razlikuju prve reči od prostih sekvenci ponovljenih slogova karakterističnih za brbljanje.
Prve reči koje deca usvajaju odnose se na konkretne aspekte njihove okoline – predmete kojima se može manipulisati, važne ljude u njihovom životu i zanimljive događaje koji se ponavljaju. Prvih pedesetak reči koje deca upotrebljavaju uvek spadaju u iste kategorije, bez obzira na to koji se jezik usvaja.
Prve reči se odnose na sledeće domene: ljudi (mama, tata, beba, baba), životinje (kuca, maca, ptica), hrana i piće (mleko, sok), delovi tela (oko, nos, ruka, noga), odeća (čarapa, cipela), prevozna sredstva (kola, voz, kamion), igračke (lopta, lutka), predmeti u kući (flaša, kašika, svetlo), prostor i kretanje (gore, dole, tu), interakcija (da, ne, pa-pa, hvala). Polovina reči koje deca upotrebljavaju su reči za predmete. Kako povećavaju broj reči u upotrebi, povećava se i veličina svakog domena, a nekada se dodaje po nekoliko članova istog dana.
U drugoj godini reprodukcija reči
U početku, deca sporo napreduju u proizvođenju novih reči, da bi oko druge godine počela da dodaju reči ubrzanim tempom. Na uzrastu od oko godinu i po produkuju 50 do 200, a oko druge godine 500 do 600 reči. Oko druge godine broj reči se svakodnevno povećava i deca tada počinju da analiziraju njihovu unutrašnju strukturu i identifikuju značenja koja svaki element reči nosi.
Od svoje druge godine deca u proseku ovladaju brojem od 10 novih reči dnevno, da bi do šeste godine dostigli vokabular od oko 14.000 reči. Broj reči nastavlja da se povećava tokom školskog perioda, pa i kasnije.
Da bi identifikovali moguće reči svog jezika, deca moraju da izoluju sve oblike reči. Moraju, takođe, da identifikuju i njihova moguća značenja. Zatim, moraju da povežu oblik sa značenjem. U tim procesima ona moraju da se izbore sa različitim problemima, pa njihova produkcija sadrži i elemente koji odraslima ponekad stvaraju poteškoće u razumevanju dečijeg govora.
Komentari (0)