300 km u busu s bebom (ne)moguća je misija

Mame, ako ste ikada pomislile da same sa bebom od mesec i 20 dana krenete na put dug 300 kilometara autobusom budite sigurne da je izvodljivo, ali razmislite još jednom da li je to pametna opcija, postoji li neko drugo rešenje, uzmite u obzir sve „a šta ako…” situacije i budite spremne da se lako može dogoditi nešto nepredviđeno. Ne odvraćam vas od ideje, samo kažem…

Nakon što je pedijatar odobrio da može da putuje, putovanje nisam dovodila u pitanje. Na očevoj sahrani nisam bila, pa mi se odlaak na 40 dana podrazumevao. Bebi sam organizovala „treninge” sedenja (koje je zapravo više ležanje) u auto-sedištu. Svaki dan sam je smeštala da leškari, ljuljala je i ostavljala je da tu i spava da bi bila spremna da pet sati provede u njemu tokom puta.

Dugo sam razmišljala kako da odemo. Ford stari nije bio opcija s obzirom da sam s polaganjem vožnje zaglavila kao večiti studenti s ispitima (nit pokušavam da položim, nit pominjem), a Zoran je morao raditi. U to vreme niko od poznatih nije išao kolima ka zlatiborskom kraju. Putovanje s nepoznatim osobama koji se pronalaze preko raznih sajtova kada se deli gorivo sam odmah isključila, jer ko zna kako taj neko vozi. Ostali su nam voz ili autobus. 

„Voz je odlično rešenje jer može da se prošeta, da se otvori prozor, da sve stvari budu na dohvat ruke. Do Užica ide samo noćni voz, verovatno bi beba više spavala nego da je dan. I ne putuje se mnogo duže nego autobusom, ali ako ne živimo u Srbiji. Kraj je oktobra, južno od Dunava međ’ brdima je zimoća, ko zna da li u vozu ima grejanja. Šta ako bude kasnio u polasku? Ili još gore neko ukrštanje bude čekao satima? Dešavalo se to. Ne smem nas dovesti u situaciju da 10 sati sedimo u hladnom kupeu.

Autobus je ok, ali su grozne krivine ako se ide preko Šapca. Ako krenemo preko Beograda duže se putuje. Ukoliko počne da plače, pa iz nekog razloga ne budem mogla da je smirim oriće se ceo bus. Ali u autobusu zaista ne bi trebalo da bude hladno…”, razmišljala sam po ceo dan naglas, dok je Zoran uporno slušao ne dajući mi sugestije.

Rešila sam da krenemo prvim jutarnjim autobusom u 7.40 sati. S koferom, bebom u auto-sedištu i dve manje torbe ispratio nas je Zoki, spreman da se prvi put na više dana odvoji od svoje mezimice. 

Putovanje prava milina. Nismo stigli ni do Iriškog venca, a već smo uveliko spavale i Miluška i ja. Ona u svom auto-sedištu čvrsto uglavljenom do prozora između naslona svog i naslona sedišta ispred sebe, a ja, kao i obično tokom putovanja, iskrivljene glave na stranu i poluotvorenih usta. Njeno kenjkanje me probudilo na oko pola sata pre Valjeva.

Bilo je vreme za klopu. Lako sam je nahranila jer je put još uvek bio relativno ok, a ja sam obukla majicu i brus za dojenje. Sita i naspavana rado je leškarila na svom mestu do Valjeva, gde je bila pauza i gde sam joj promenila pelenu. Kad je autobus ponovo krenuo, nastavila je da spava i probudila se u taksiju na putu od autobuske stanice u Užicu do kuće. Mislim da niko sem kontrolora karata nije ni znao da je u autobusu bila beba.

Krenule smo u 16.45 sati. Miluška je ceo dan do puta prespavala, a meni je bilo žao da je budim. Prethodnu noć sam ja spavala loše, a san pre podne nisam mogla nadoknaditi zbog pakovanja i pozdravljanja sa komšilukom. 

Autobus je bio blagi užas. Sedišta su bila toliko zbijena da sam auto-sedište jedva uglavila, a moje noge nisu mogle da stanu već sam ih morala opružiti u stranu duž prolaza. U busu je bilo 1000 stepeni da je već nakon nekoliko minuta postalo zagušljivo, a vozač nas je vozio kao da vozi džak krompira i sve vreme je nekako cimao onaj autobus. Onda je u Požegi iza nas seo čovek koji se doooobro najeo kiselih paprika s belim lukom, pa je konstantno smrdelo.

Ispred nas su sedele neke starije žene, koje su se vraćale sa odmora na Zlatiboru. Bile su oduševljene bebom, kojoj nije padalo na pamet da ponovo spava, a meni je duša dremala dok sam je držala jer joj je auto-sedište ovaj put postalo najgori neprijatelj.

Već gladnoj i umornoj, jer sam poslednji put, zbog svoje neorganizacije, jela oko 13 sati,  počelo je da mi bude muka, bez obzira što sam se s nekadašnjim mučninama i povraćanjem u vožnji pozdravila još pre desetak godina. Gospođe ispred mene su jele domaće kiflice, pa sam sebe proklinjala što nisam bar nešto od hrane spakovala. I ko zna kako sam nesvesno gledala u one kiflice kada su me žene ponudile da se poslužim.

Sa zadovoljstvom sam prihvatila i čim sam je pojela osetila sam nagon za povraćanjem. Bebu sam brzinom munje strpala na mesto i panično, ali verovatno ne dovoljno glasno, pitala ima li ko kesu. Gotovo histerično sam bezuspešno prevrtala po svojoj torbi, a onda praznu kesu za smeće ugledala prikačenu za sedište. Nije bilo šanse da je otkačim, što sam više pokušavala više sam se zapetljavala, a onda sam u poslednjem deliću sekunde naglo otkinula ručke i ispraznila želudac.

Dok sam povraćala Miluška je plakala najglasnije ikada, tako da je ceo bus gledao ka nama. Slična scena ponovila se još jednom na putu od Kosjerića ka Valjevu, delu puta gde su najveće krivine.

Potom je bebi bilo vreme da jede. Taman kada bi se namestile, autobus bi naglo uleteo u krivinu, pa bismo počinjale ispočetka, a kada bi nam fino krenulo Miluška bi zaspala za dva minuta. Onda bih je vraćala u sedište, a ona bi se budila u roku od pet minuta i počinjala da plače. Ponovo bih je uzimala i pokušavala da je nahranim, da bi ona opet gladna zaspala i gladna se glasno plačući budila.

One žene ispred nas (zahvaljujem im jer su mi na pauzi kupile vodu) i još dve pored imale su za to vreme neizmernu želju da pričaju sa mnom, a meni nije bilo do života. Nestrpljivo sam čekala da se agonija završi i nadala se da će Miluška zaspati na duže od 10 minuta da mogu i ja malo da „preklopim”. Nije mi uspelo, ali me ponovni prelazak Dunava veoma obradovao.

Tu noć obe smo bez buđenja spavale do jutra.