Život u vanbračnoj zajednici

-Život udvoje, mimo bračne zajednice, u istom stanu i na bazi neobaveznog emotivnog ili seksualnog odnosa, u izrazitom je porastu poslednjih decenija. Ne samo da je čest već i uglavnom prihvaćen. Broj ovakvih parova u porastu je u SAD, Australiji, Kanadi, zemljama zapadne Evrope… Mnogi koji se nalaze u ovakvim zajednicama, kao razlog za to navode potrebu za bliskošću i podrškom pre konačne odluke, priliku za bolje upoznavanje, testiranje funkcionisanja mogućeg braka, ispitivanje kompatibilnosti pre braka… Nedostaju samo “L” tablice…

Verovatno niko neće biti iznenađen činjenicom da se takve veze brže raspradaju od bračnih. Naime, istraživanja pokazuju da se dve od pet vanbračnih zajednica raspadne pre 10. godišnjice i samo jedan od pet brakova. Zašto? Dok su venčani parovi tolerantniji i spremniji za promene koje se dešavaju tokom života, vanbračni partneri su manje tolerantni i njihov raskid ne mogu da spreče ni deca ni zajednička imovina.

Naš zakon priznaje vanbračnu zajednicu i, kada je reč o pravima i obavezama, gotovo da je izjednačava sa brakom. Važno je samo da partneri žive zajedno i da ne postoje pravne smetnje za njeno zasnivanje. A u nekim zemljama u regionu vanbračnom zajednicom mogu da se smatraju čak i dugogodišnji kontinuirani kontakti dvoje ljudi u zemlji i inostranstvu, bez zajedničkog života. Zašto su vanbračne zajednice u porastu? Šta ih odlikuje? Šta im se može zameriti? O svemu ovome za “Život plus” govori psihoterapeut Danijela Živančević.

Zašto se parovi sve češće opredeljuju za život udvoje mimo bračne zajednice?
– Verovatno ima dosta razloga zašto se to u današnje vreme dešava češće nego u prethodnim periodima, ali izdvojiću dva koja uočavam kao dominantna. Prvi je činjenica da su mnogi mladi koji se opredeljuju za brak ili vanbračnu zajednicu odrasli sa razvedenim roditeljima. Republički zavod za statistiku ističe da je svaki četvrti brak razveden. Dakle, iskustvo razvoda roditelja sigurno je uticalo na zaključke i odluke koje deca donose na osnovu tog iskustva. Drugi razlog jeste sam duh vremena u kojem živimo. Naime, čovek 21. veka sve je više orijentisan ka sebi i svojoj udobnosti. Često su mu primarni ciljevi da zadovolji svoje želje, što utiče na to da je sve manje spreman na kompromis i prilagođavanje.

Postoje li neke prednosti zajednice u kohabitaciji? Parovi, ipak, imaju priliku da se dobro upoznaju i procene da li su kompatibilni…
– Slažem se da to može da bude jedna od prednosti, jer u svakom međuljudskom odnosu pojedinac nešto neće voleti kod onog drugog. Zajednički život u vanbračnoj zajednici može pojedincu da pomogne da bolje upozna svog partnera, dakle, da realistički sagleda njegove dobre strane ali i one koje mu se ne dopadaju. Samo ovakva realistična procena može da omogući dužu i stabilniju partnersku vezu i u braku, zato što život udvoje ne podrazumeva stalno prisustvo prijatnih osećanja, kakva postoje u periodu zaljubljivanja, već i krizne situacije praćene neprijatnim osećanjima. Tako da parovi, koji imaju želju da žive zajedno i odluku da trpe osobine koje im se ne dopadaju kog svog partnera, mogu da očekuju dužu i kvalitetniju vezu.

Takve parove, takođe, prati glas opuštenih i ”duže” zaljubljenih. Šta doprinosi toj opuštenosti? Šta “raspiruje” ljubav?
– Tu opuštenost, koju primećujemo više kod partnera koji žive u vanbračnim zajednicama, prati veća svesnost da niko u vezi nema ekskluzivno pravo na večnu ljubav i da svako ima slobodu i pravo da napusti vezu kada smatra da je to bolje za njega. Takođe, povećana je svesnost o autonomiji pojedinca, tako da je smanjena simbioza i kompenzacija. Bračne zajednice nikako ne bi trebalo da ugroze slobodu pojedinca i njegovu ličnu autonomiju, ali se, nažalost, često dešava da pojedinci vide brak kao okove koji služe za vezivanje partnera za sebe. To je zabluda, zato što niko od nas nema tu moć da dugoročno kontroliše partnera i ako drugi želi da ode, on će to uraditi sa više ili manje muke. Dakle, mislim da dobar brak ne ukida slobodu i automoniju pojedinca i zato može da bude opuštena zajednica koja neguje ljubav i bliskost. U realnom životu situacija nije tako crno-bela kao što se može steći utisak na osnovu prethodno rečenog. Naime, i u nekim vanbračnim zajednicama sigurno se mogu pronaći mehanizmi kompenzacije i simbioze, kao što se i u bračnim zajednicama mogu pronaći partneri koji neguju slobodu i autonomiju ličnosti i imaju zrelu povezanost.

Može li se tako uspostaviti odnos velike bliskosti ili su ove zajednice pokazatelj da je neko u toj vezi već jednom nogom van, spreman da ode?
– Zrela bliskost proističe iz slobode i autonomije pojedinca. Smatram da zdravi partneri hodaju sa četiri noge, a ne sa dve. I u vanbračnoj zajednici, kao i u bračnoj, uvek postoji mogućnost da je neko tu jednom nogom van, spreman da utekne. Samo se čini da će neko to lakše uraditi, a neko teže.

Parovi koji žive zajedno bez venčanog lista nerado ulažu u zajedničke materijalne investicije, jer ne znaju ishod odnosa. Koliko to može biti ograničavajuće za uspostavljanje kompletnog odnosa?
– Mislim da svaki zajednički život, bio on zavetovan venčanim listom ili ne, uključuje tri kategorije – “ja”, “ti” i “mi”. Ako tako posmatramo stvari, onda mislim da ima više koristi od braka, jer ukoliko dođe do napuštanja odnosa postoji mogućnost da će se partneri teško dogovoriti oko ovog “mi”, i tada su advokati dobrodošli, a to je teže ukoliko zajednica nije zakonski regulisana.

Studije pokazuju da se takve zajednice od dva do tri puta češće raspadaju od onih zapečaćenih na papiru. Zašto?
– U zajedničkom životu ljudi prolaze kroz razne krize, nekada su te krize dugotrajne i partneri imaju doživljaj da se to neće prevazići. U takvim životnim periodima pojedinci u vanbračnim zajednicama mogu “lakše” da odu, jer ne postoje zakonski okviri. Dok će pojedinac u braku biti “vezan” i nekim drugim stvarima, zbog čega će se odlučiti da odloži reakciju i uloži dodatni napor da prevaziđe krizu, jer, pored krize, on oseća da je još mnogo stvari uključeno u njegov život i da se uvek nešto dobija, a nešto gubi. Često su životne situacije kao paket u kome se nalaze stvari koje volimo i koje ne volimo. Vrednosni sistem i životni prioriteti će odlučiti šta nam je važnije i zbog čega ćemo se odlučiti da podnosimo stvari koje ne volimo. Naravno, nivo podnošenja je individualan za svakog od nas, i dobro je da pre ulaženja u bilo koji oblik zajedničkog života realistično sagledamo šta to kod partnera ne volimo i da li smo spremni da to podnosimo ili ne.

Iako ljubav nije bila pravno ozvaničena, parovi u vanbračnim zajednicama nisu pošteđeni patnji i tugovanja kada izađu iz ove zajednice. Da li je taj raskid manje bolan od razvoda ili…?
– U svakom odnosu, bilo da je on zavetovan venčanim listom i pred Bogom ili ne, dolazi do emocionalnog vezivanja. Dakle, pojedinci reaguju emocijama jedno na drugo zato što postaju jedni drugima važni. To ne podrazumeva samo prijatne emocije, već i spektar raznih neprijatnih emocija, između ostalih, i tugu. Pojedinac oseća tugu kada se emocionalna veza raskida, bilo da je u pitanju razvod ili samo odlaženje. Dakle, tuga je reakcija pojedinca na emocionalno razvezivanje i to ne možemo ni u jednoj vezi da izbegnemo. Ljudi se često plaše visokog intenziteta tuge, pa ne žele da se vezuju. To je kao kada bismo rekli da ne želimo decu, zato što će nas jednog dana napustiti ili da ne vredi živeti zato što ćemo jednog dana umreti.

U nekim zemljama u našem okruženju vanbračnom zajednicom se smatraju i kontinuriani, dugogodišnji kontakti dvoje ljudi koji žive u različitim zemljama. Mogu li se tek takve, veze na daljinu, smatrati kvalitetnim i kompletnim, dovoljno bliskim?
– Veze na daljinu mogu da ostanu kvalitetne ukoliko je prvo postojalo iskustvo realnog upoznavanja u konkretnim životnim uslovima. Ukoliko se ljudi upoznaju preko društvenih mreža i samo na taj način imaju kontakt, teško možemo da govorimo o realno bliskom odnosu. Naime, osoba može da ima doživljaj bliskosti, ali je pitanje koliko mi zaista poznajemo osobu koju nikada nismo videli u nekom realno socijalnom kontekstu. Veza na distanci ostavlja velike mogućnosti za kreiranje sopstvene fantazije o tome ko je osoba sa kojom smo u vezi, zato što smo svi skloni da na osnovu nekih podataka koje imamo o osobi kreiramo u našoj fantaziji nekoga ko nam se sviđa. Tako se, zapravo, zaljubljujemo u sopstvenu fantaziju, a ne u realnu osobu. Zbog toga što nemamo prilike da ispitamo tačnost sopstvenih pretpostavki, osećaj zaljubljenosti može dugo da traje, a osoba da ima doživljaj bliskosti.