Imate dobar posao, karijeru u usponu, obrazovana ste žena, koja je proputovala pola sveta? Ipak, sve ovo verovatno neće biti dovoljno da vas na proslavi godišnjice mature ljudi vide kao uspešnu damu. Jer, U Srbiji je i dalje u najvećoj meri merilo uspeha jedne žene – brak.
Iako je i u našoj zemlji ženska emancipacija sve jača, prsten na ruci je ostao jedan od obaveznih epiteta „ostvarene” pripadnice lepšeg pola. Bez njega, ne vrede ni titule, ni poslovni rezultati, pa čak ni bogatstvo. Čak i ako je ONA ostvarena kao majka, u slučaju razvoda i nedostatka muža, dobar deo društva će na nju gledati kao na „robu s greškom”.
Ovo potvrđuju i istraživanja rađena prošle godine na temu rodne ravnopravnosti. Tako 73 odsto ispitanika (oba pola) navodi da su žene generalno srećnije ako su udate. O tome zbog čega je i dalje merilo uspešnosti neke žene to da li je u braku, zašto još neudatu devojku u „trideset i nekoj” zovemo baba-devojka i kakva je situacija u svetu po ovom pitanju, razgovarali smo s Adrianom Zaharijević, saradnicom Instituta za filozofiju i društvenu teoriju:
– Moramo da se zapitamo da li je danas brak zaista merilo uspeha ili samo i dalje pristajemo da ga prihvatamo kao vrednost žene. Vratimo li se u istoriju, nešto više od stotinak godina unazad, videćemo zašto je to bilo tako. Romantični brak tada nije postojao, već su se oni najčešće ugovarali.
Nije primarno služio zadovoljenju supružnika, već interesu “prijateljskih” porodica, mikrozajednice ili sela. Imao je pre svega ekonomske, pa tek potom i samo uslovno emotivne ciljeve. Ukoliko su bile udate, što je bio njihov ključni poziv jer su na taj način rasterećivale mnogoljudne i često siromašne porodice, žene nisu mogle biti vlasnice imovine. Otuda je brak bio način da se žena “zbrine” i ostane ekonomski zaštićena.
Do kada će prsten na ruci biti merilo uspeha?
Šta kaže mama, a šta drugarice koje su već u braku?
Na brojnim internet forumima o ovoj temi, našu pažnju je privuklo svedočanstvo Milene (34) iz Beograda: – Nije problem porodica. Ne ljutim se kada me mama i baka pitaju „kada ćeš da se udaš”, jer znam da me vole i da to ne kažu iz loše namere. Najgore je kada omalovažavanje dođe od vaših ženskih prijatelja, naravno udatih. S vremena na vreme, nekako im se „omakne” da mi na elegantno neposredan način „natrljaju na nos” kako su one u braku, a eto ko je meni kriv što se nisam udala…
Dok nije postojao drugi oblik društvenog priznanja, bio je i način da je zajednica tretira kao “uspelu u životu”. Dame, stručne u bilo kom polju, bile su iznimno retke sve do duboko u 20. vek, jer ih zajednica i država na to nisu podsticali. Zato se danas moramo zapitati zašto u vremenu u kojem možemo biti uspešne na veoma različite načine i dalje pristajemo na brak kao merilo uspeha.
* Da li uspešne karijere i dobar materijalni status padaju u vodu ukoliko nema prstena na ruci?
– Odvojimo stvari. Biti voljen, za šta je prsten na ruci važan kulturni simbol, premda danas svakako ne i nužan, želja je svake osobe bez obzira na pol, starost ili mesto rođenja. Nemoguće je meriti različita “postignuća” istim aršinima. To što želimo da smo voljeni i da volimo, nema ili ne bi smelo da ima neposredne veze s uspehom u drugim sferama našeg života. Ljudi se, i muškarci i žene, ne svode na jednu životnu ulogu. Naše su uloge složene, menjaju se vremenom, zavise od brojnih izbora i onoga što nam se događa.
* Kako društvo u Srbiji gleda na neudate žene?
– Nažalost, i dalje sa zazorom. U srpskom jeziku reč “ostvarena” uvek prati dodatak “kao majka”. Otuda neudate žene, za koje se takoreći unapred pretpostavlja da nisu ni majke, prati i zazor i osuda.
* Zašto se za ženu koristi pogrdan termin usedelica ili baba-devojka, dok se muškarac van braka, gotovo pohvalno, naziva neženja?
– Jezik održava mišljenje, pa je tako i u ovom slučaju. Žena koja se nije udala, koja nije postala domaćica, ona se “usedela”, drugim rečima, ništa ne radi. Za razliku od svog pomalo buntovnog parnjaka, neženje, koji je u ranijim vremenima bio boem i avanturista jer nije želeo da se “skrasi”, baba-devojka je sedela i čekala da neko dođe i da je “uzme”, pa se na kraju usedela i pre vremena postala “baba”. Jezik nam govori o tome kako mislimo!
* Kakva je situacija u svetu i koliko smo mi daleko od Zapada po pitanju rodne ravnopravnosti?
– Svet se sporo menja kada je rodna ravnopravnost u pitanju. Ženska prava su stara u proseku nešto više od pola veka i najlakše se dovode u pitanje u svim vanrednim situacijama.
* Kako “pojačati” svest naših žena o sopstvenoj vrednosti?
– To je dug i celoživotni proces. U savremenom svetu, kada se vrednost svih nas meri kratkotrajnim uspesima i predmetima koje posedujemo, potrebna je duboka promena samog sistema vrednosti koji ljude neće određivati prema tome šta imaju, nego šta čine. Ali, dokle god postoje “merila” za žene, potrebno je uložiti i dodatni napor.
Hrabriti ih da sebe ne sagledavaju kao manje vredne, bodriti ih da sebe doživljavaju kao celovite ličnosti, da donose odluke i da u njima budu istrajne. Taj proces počinje već kada su devojčice i traje tokom čitavog života. Zato je potrebno da se u svim životnim aspektima merila menjaju, od obdaništa do starosti.
Šta je uzrok predrasudama?
Veliki pritisak društva
Studija Univerziteta u Kelnu (Nemačka) pokazala je da neudate žene nisu nesrećne zato što nemaju partnera, već zato što društvo ne odobrava to što još nemaju prsten na ruci. U istraživanju su učestvovale dame od 30 do 40 godine, koje su priznale da su pod velikim pritiskom društva, jer se od njih očekuje konvencionalno ponašanje – udaja i osnivanje porodice, ali i zbog toga što ih drugi gledaju sa sažaljenjem.
Bez obzira na to što su obrazovane, finansijski nezavisne, sa dobrim poslom, društvo ih i u 21. veku smatra usedelicama. Od Meksika do Indije, ništa se nije promenilo i društvo ih i dalje pritiska da se udaju. Razlika je samo u tome što su kritične godine za dame u Mombaju nakon 26, a u Londonu posle 34.
„Žigosanje” okoline i u Americi
Raširen stav da je samo udata žena i uspešna, nije samo zastupljen u Srbiji. Najnovije istraživanje u SAD pokazuje da se u položaju dama nije promenilo mnogo toga u poslednjih sto godina. U anketi su učestvovale 30-godišnje žene koje nikada nisu bile u braku. Sve su priznale da su pod velikim pritiskom društva i da se od njih očekuje konvencionalno ponašanje – odnosno što skorija udaja.
– Neudate žene trpe i vidljiv i nevidljiv pritisak. Vidljiv, jer su izložene svakodnevnom komentarisanju. To se posebno uočava na društvenim skupovima, kada ih svi ispituju kada će se udati. A nevidljiv pritisak odnosi se na to što ih mnogi u društvu doživljavaju manje vrednim zato što se nisu udale – navode autori istraživanja i poručuju da se sa „žigom” usedelice najteže nose dame između 25. i 35. godine.
Komentari (0)