Negativni stereotipi koji okružuju decu jedince postoje već godinama; bez obzira na okolnosti, ona su razmažena, nefleksibilna, stidljiva, zapovedna i asocijalna. A decenije temeljnih istraživanja sugerišu da uobičajene percepcije dece imaju skoro nultu osnovu u stvarnosti.
Postoje dokazi, i naučni i bihejvioralni, da samo deca, uzeta kao grupa, prkose osobinama koje drugi projektuju na njih. Ali, pitajte prijatelja kakav je „tipičan jedinac” i čućete istu stvar – u najboljem slučaju, oni su usamljeni i razmaženi. U najgorem slučaju – roditelji su ih pripremili za neuspeh.
Foto: Freepik
Pa zašto ovi stereotipi traju? I kako oblikovanje porodica širom sveta nastavlja da se menja, favorizujući manje dece, da li će oni ikada nestati?
„Osobine” jedinca
Negativni stereotipi povezani sa jedincima imaju duboku istoriju koja datira iz viktorijanske ere i pojave dečje psihologije kao akademske oblasti proučavanja. Krajem 19. i početkom 20. veka, nekoliko psihologa je objavilo radove koji su formirali osnovu za percepciju jedinaca.
Među njima je i pionir dečije psihologije G. Stenli Hol, koji je, zajedno sa svojim štićenicima, objavio istraživanja koja su utvrdila „osobine” jedinaca koje danas poznajemo i na koje se pozivamo. U savremenom smislu – brižni roditelji koji su mazili i ugađali svojim jedincima i pretvarali ih u preosetljive i narcisoidne odrasle osobe.
Često se citira Holova tvrdnja kako je biti jedinac bolest samo po sebi.
Ceo tekst pročitajte na sajtu BBC NEWS na srpskom >>
Komentari (0)