Zašto više nikad neću zamoliti muža da mi pomogne u kući

Blogerka i majka dvoje dece odlučila je da ispriča zašto više neće od supruga da traži pomoć u kućnim poslovima.

”Juče je bio sasvim običan dan. Ustala sam, istuširala se, spremila i otišla da probudim klince. Suprug je ustao, istuširao se, spremio se i otišao da prošeta pse. Posle toga smo odvezli decu u vrtić. Radili smo celog dana, pokupili decu poslije posla i odvezli se kući.

Suprug je odveo našeg dvogodišnjaka da vidi pse. Ja sam skinula bebinu jaknu, skinula svoju i odložila ih na čiviluk. Takođe, stavila sam cipele u cipelar (sve ovo što pominjem e važno). Otišla sam da se presvučem i povela bebu sa sobom. Vratili smo se, a potom sam pospremila razne papire i bespotrebne stvari s kuhinjskog stola. Kad sam završila, beba i ja smo otišle u dnevnu sobu da se igramo.

Tada je sve počelo. Suprug se vratio iz podruma s klincem, skinuo mu patike i jaknu i spustio ih na kuhinjski sto. Onda je doveo malog u dnevnu sobu i otišao da sebi napravi užinu (da, tako je, dobro ste pročitali – otišao je SEBI da napravi užinu, ne detetu). Tada sam to izgovorila. Rekla sam – možeš li da mi olakšaš i staviš Hejdenovu jaknu i cipele u plakar, barem.

Možeš li mi pomoći,… Odjednom mi je ceo život koji sam provela s mužem bljesnuo pred očima. Možeš li mi pomoći i…

Odjednom je sve bilo jasno. Te reči su bile potpuno pogrešne. On mi nije pomagao. On je odrasla osoba, moj partner. I tada sam glasno izgovorila – u stvari, možeš li samo to da uradiš? To nije olakšavanje, ni pomaganje.To je samo sklanjanje detetovih stvari.

Nije ništa rekao, ali je sklonio jaknu i patike.

Tada sam odlučila da više ništa nikad ne zamolim muža, osim kada treba da mi zaista učini neku uslugu, kao recimo, da ubije ogromnu bubu. A evo i zbog čega sam to odlučila:

Moj suprug je odrasla osoba, u potpunosti sposobno ljudsko biće. Ne bi trebalo da ga gledam kao svog pomagača ili asistenta ili nekog kome su potrebna moja uputstva da bi bio koristan. Ako treba da mi učini nešto čega nije sam svestan, reći ću mu. Ali to nije za mene. To je ono što treba da uradi u kući kad se nema vremena. Kad god je on zatražio da mu dodam nešto, nikada nije ispalo kao da je to za njega. Ja nisam njegov asistent, a ni on nije moj.

Organizovano i sređeno domaćinstvo nije moja odgovornost, a isto tako nisu ni čista, nahranjena i obučena deca. Nije isključivo moj posao da o svemu tome vodim brigu. Do sada sam, tražeći da MI pomaže, svaljivala sve na sebe. Postoji mnogo stvari koje bih volela da su samo moje: jahta, skup automobil, aparat koji sam pakuje i pegla odeću umesto mene… Ali lična odgovornost za održavanje kuće i naše dece nije jedna od tih stvari. Želim samo 50 odsto toga.

Ne želim da moji dečaci odrastaju misleći kako su svom partneru učinili uslugu ako za sobom spuste dasku od WC šolje. Ne želim da misle kako zaslužuju neko posebno priznanje ako iznesu smeće ili stave jaknu na svoje mesto.

Moj suprug je, pre svega, moj partner. On je moja druga polovina. Možda ne radimo stvari na isti način, ali zajedno idemo ka ostvarivanju cilja, a to je zdrava i srećna porodica (i kuća koja nije cela prekrivena stvarima, otpacima hrane i pića). Ne želim da izigravam šefa svom mužu. Takođe, sigurno ne želim da on misli kako mu je zaduženje da mi pomaže jer – nije. Njegov zadatak je da bude dobar otac i moj suprug. I ubica buba.

Tako da sledeći put kad bude na nekoliko dana ostavio odeću na mašini za veš, umesto da ga zamolim da ‘mi pomogne’, lepo ću mu reći da skloni to s*** s mog puta”, poručuje ova mama, a prenosi portal ScaryMommy.com.