Deca koja pale vatru sama često za to neće reći odraslima iz straha da će biti kažnjena. Još gore, neretko se sakriju nakon što zapale vatru i nastradaju tako što se uguše od dima. Zato ih treba učiti da vatru zapale na pravi način – da drvce šibice drže kako treba, kako da pravilno koriste upaljač, zapale sveće i prave male logorske vatre
U berlinskom vrtiću, dečačić pali šibicu i primiče je drugom drvcetu koje odjednom bukne. Devojčica pored njega uzvikuje reč koja isto znači u nemačkom i u engleskom jeziku: “Kul!”
Ovo dvoje dece, oboje sa nepunih šest godina, ne krše nikakva pravila. Učestvuju u radionici koju je osmislio Kain Karavan, umetnik koji je nekada, u okviru performansa o slobodi 1987. godine, napravio požar pred Berlinskim zidom. Niko nije povređen.
Karavan sada podučava decu kako da bezbedno upale vatru. “Uspeh nije ‘Ura, gori!'”, kaže. “Uspeh je što posle moje vatre sve izgleda kao ranije.”
Foto: Shuterstock
Karavanova radionica ima cilj da spreči tragedije koje uzrokuju deca koja se u tajnosti igraju vatrom. Dečica koja pale vatru sama često za to neće reći odraslima iz straha da će biti kažnjena. Još gore, neretko se sakriju nakon što zapale vatru i nastradaju tako što se uguše od dima. Zato Karavan decu uči da vatru zapale na pravi način – da drvce šibice drže kako treba, kako da pravilno koriste upaljač, zapale sveće i prave male logorske vatre. Pušta ih da se vatrom igraju pod nadzorom odraslih, tako da zadovolje svoju radoznalost i upoznaju se sa vatrom, a da nemaju potrebu da to čine tajno.
Karavan je svom metodu podučio skoro 2.000 edukatora u Nemačkoj i zadobio podršku vatrogasaca, osiguravajućih kompanija i drugih bezbednosnih organizacija u toj zemlji. Nijedno zvanično istraživanje nije se bavilo Karavanovim pristupom. Ipak, radionice drži već duže od decenije, bez ijednog slučaja da je neko od dece na obuci zapalilo bilo šta što ne bi trebalo, kaže on.
Karavan jednonedeljne radionice drži petogodišnjacima i šestogodišnjacima u vrtićima i predškolskim ustanovama. Ova starija deca u svojstvu “stručnjaka za vatru” čak su podučavala trogodišnjake.
“To je ozbiljna greška”, kaže Pol Švarcman, američki savetnik za mentalno zdravlje koji je sa udruženjima za zaštitu od vatre radio dvadeset godina. Deca u uzrastu od tri ili četiri godine “nisu razvojno sposobna da se nose sa takvom odgovornošću”, dodao je. “Ne poseduju intelektualnu sposobnost da razumeju šta će se desiti i koliko brzo stvari mogu izmaći kontroli.”
U Nemačkoj, promena u shvatanjima bezbednosti od vatre mahom se pripisuje Ginteru i Griti Julga, bračnom paru iz Hamburga. On je radio kao šef vatrogasaca, a ona je bila učiteljica. Osamdesetih su iskombinovali svoje ekspertize da bi razvili edukacioni program za decu školskog uzrasta koji će ukloniti zabrane u vezi sa vatrom. Mnoga vatrogasna odeljenja u Nemačkoj sada prihvataju ideje Julgaovih.
Frider Kiršer, zamenik šefa u berlinskoj vatrogasnoj jedinici, kaže: “Sve što se maloj deci zabranjuje, njima postaje zanimljivo, i što im više zabranjujete, to im je interesantnije.
Izvor: Nedeljnik
Komentari (0)