Usvajanjem izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji je stupio na snagu 1. januara, stvoreni su uslovi za unapređenje propisa koji se odnose na zdravstvenu zaštitu mlađih od 18 godina.
Tako dete koje je navršilo 15 godina i koje je sposobno za rasuđivanje i samostalno donošenje odluka ima pravo da na svoj zahtev pogleda medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na njegovo zdravstveno stanje, ali i pravo na poverljivost tih podataka. Privatnost i poverljivost može i mora biti narušena jedino ako je adolescentu život ugrožen ili ako je odlučivanje deteta protivno njegovom najboljem interesu, kada je roditeljski pristanak neophodan, nezavisno od prirode bolesti.
O ovoj temi koja je izazvala velike polemike u javnosti mišljenja su za Politiku suočile prim. dr Elizabet Paunović, državni sekretar Ministarstva zdravlja, i prim. dr Nevenka Dimitrijević, iz Društva lekara i farmaceuta Srbije.
Zbog čega je donet ovaj zakon i da li smo mi kao društvo sazreli za usvajanje ovakvog propisa?
Elizabet Paunović: Ovde je reč o usvajanju celog niza zakona o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju. Većina propisa ima za cilj povećanje prava pacijenata i usklađivanje tih prava sa opštim kriterijumima koja važe za ljudska prava i koja su definisana Poveljom UN o pravima deteta, koje je naša zemlja potpisala i ratifikovala. Zakon je usklađen sa iskustvima drugih zemalja i Evropskom poveljom o pravima pacijenata. Cilj je povećanje standarda u pravima pacijenata sa aspekta ljudskih prava, a u sistemu korišćenja zdravstvene zaštite.
Dakle, Ministarstvo zdravlja je želelo da donese zakon kako bi se uskladio s propisima EU?
Paunović: Jeste, ali i sa zlatnim standardom ljudskih prava i prava pacijenata koji su danas opšteprihvaćeni međunarodnim pravom.
Nevenka Dimitrijević: Ja postavljam stvari obrnuto. Zanima me kakva je obaveza roditelja prema detetu. Tačno je da Zakon o radu daje pravo detetu da radi od 15. godine, ali to može samo uz saglasnost roditelja i to je naglašeno u Zakonu. Sve ostalo što dete može da uradi s 15 godina takođe zavisi od pristanka roditelja. Recimo, detetu je dozvola potrebna i da se uda ili oženi, da se podvrgne različitim zdravstvenim procedurama… Pohvalno je to da dete treba da se uključi u proces lečenja i da bude svesno šta treba da se primeni od dijagnostičkih procedura, jer deca s 15 godina mogu da budu zrela i da pokazuju vrlo visok stepen razumevanja za ono što treba da urade. Ali, mislim da je preterano potenciranje segmenta da dete ima pravo na uvid u svoj zdravstveni karton.
Da li je Ministarstvo zdravlja prilikom izrade propisa moglo da uzme u obzir naše uslove života, kao i da smo po mentalitetu skloni da o deci brinemo duže nego što to rade ljudi u Americi i Zapadnoj Evropi?
Paunović: Svaka zemlja prilagođava propise važećim zakonskim aktima. Rukovodilo nas je to što u brojnim državama zakon o radu predviđa da deca već s 15 godina mogu da zasnuju radni odnos. Lekari gledaju da li neko dete može da obavlja određeni posao, da li ta odgovornost prevelika za dete, da li će mu određeno radno mesto štetiti… Za sve je okvir 15 godina, pa smo se zato odlučili da i u ovom propisu ne bude odstupanja od tog uzrasta.
Dimitrijević: U Zakonu piše da dete može da zabrani roditeljima i starateljima da imaju uvid u njegovo zdravstveno stanje, osim u uslovima kada se to kosi sa interesima deteta. Nije precizirano ko to odlučuje koji su to interesi deteta i u kojim situacijama mogu da se prekorače ovlašćenja. Uvid u karton je isto što i davanje obaveštenja roditeljima od strane lekara.
Da li mislite da su deca od 15 godina dovoljno sazrela da imaju prava na privatnost kad je njihovo zdravlje u pitanju?
Dimitrijević: Ne mislim da su sva deca zrela. U tom uzrastu deca se dosta razlikuju i mogu da pokažu izrazitu nezrelost. Podaci koji su navedeni utvrđeni su i u praksi. To je uznemiravajuće. I pored toga što pokušavamo da im organizujemo savetovališta za mlade i da im dajemo informacije, činjenica je da nemamo dobru saradnju s prosvetom. Nije dovoljno samo promovisati zakon. Potrebno je mnogo znanja, iskustva i edukacije da bi se radilo s tom vrstom populacije.
Paunović: Ne bih zrelost dece povezivala s tim podacima, koji su zaista uznemirujući. Ako svako šesto dete puši, treba znati da i svaki treći odrasli građanin konzumira cigarete. To su roditelji te dece. Pitanje je da li su nezreli ili je nešto drugo u pitanju. Mislim da je tu reč o nedostatku zdravstvene kulture.
Koje su to situacije kada dete samo može da proceni šta je u njegovom interesu da uradi?
Paunović: U Zakonu je lekaru ostavljeno da uradi ono što je u najboljem interesu deteta. Navešću vam primer iz svoje prakse. Imala sam slučaj da je otac tukao dete tupom stranom satare. Pri tom, taj otac je bio zaposlen, imao je stan, visoku platu, a ponašao se tako da je to što je on radio kažnjivo. Kada vidite da je dete zlostavljano, nema dileme da li ćete zvati roditelja ili nadležne službe.
Da li će lekari moći da zovu roditelje ako vide da dete puši, da se maloletnica sprema na abortus ili da devojčica ili dečak traže uput za psihijatra jer su utvrdili da su HIV pozitivni?
Paunović: Kada govorimo o bolestima zavisnosti, ne može se pričati o uvidu u karton, jer se lečenje tih bolesti obavlja uključivanjem porodice. Bitna je procena lekara za svako zdravstveno stanje deteta. Lekar može da kaže da je za neki problem poželjno da adolescent dođe s majkom.
Dimitrijević: Roditelj treba detetu da bude najbliži saradnik. Ako su funkcionalni odnosi u porodici, ova pravila vode ka otuđenju porodice. Što se tiče abortusa, zna se da bez potpisa roditelja ne može da se obavi prekid trudnoće u tom uzrastu. Roditelji imaju sve manje vremena da se bave decom, pa ih sve više prepuštaju državi i zakonskim regulativama. A mi doktori smo tu da damo procenu njihovog stanja, da utičemo na sprečavanje onog što može da bude posledica, jer kada dođe do komplikacija – za sve nas je kasno. Mislim da roditelju treba signalizirati kada se primeti najmanji mogući poremećaj u ponašanju deteta.
Šta će se dogoditi ako dete samo insistira da ode kod psihijatra, dobije lekove protiv depresije, pa zamoli lekara da o tome ne govori roditeljima, a onda se dogodi neželjeni događaj -samoubistvo. Ko će biti odgovoran? Ili, ako dođe do komplikacija kod abortusa?
Paunović: Postoji odgovornost lekara za svaku odluku koju je doneo, a koja nije bila u najboljem interesu pacijenta.
Dimitrijević: Sada osećamo povećanu odgovornost. Nama su najveći problem deca koja su počela da uzimaju drogu. Roditelji vrlo dugo ostaju u neznanju. Kada saznaju – to je za njih šok. Znam roditelje koji su prodali celo svoje imanje da bi dete spasli od droge. Zamišljam situaciju da dete kaže: „Nemojte reći mojoj majci”, a svi znamo kako to može da se završi.
Paunović: Dete ima pravo na poverljivost, ali kada lekar vidi da ono uzima drogu, mora detetu da kaže da to dovodi do ozbiljnih oštećenja zdravlja, da mora da se leči i da u tom procesu moraju da učestvuju i roditelji.
Ali, ako dete kaže pedijatru: „Ja sam probao drogu, ali je više ne koristim”, onda pedijatar može da proceni da ne treba da kaže roditelju?
Paunović: Odluka o tome je na pedijatru. Da proceni da li može da veruje detetu i da odluči kako će raditi s detetom. Ne verujem da na osnovu jednog viđenja i priznanja može da donese odluku, nego bi svakako morao to da prati dalje.
Očigledno će prikrivanja od roditelja biti upravo s najosetljivijim zdravstvenim problemima jer nijedno dete neće tražiti uvid u karton zbog gripa ili bronhitisa.
Paunović: Mi se nismo bavili dijagnozama, ali je to javnost izdvojila u prvi plan.
Jedni smatraju da će novi propisi dovesti do zloupotreba i do ugrožavanja zdravlja dece, dok drugi tvrde da uključivanje mladih ima pozitivan uticaj na njihovo zdravlje, odgovornost i rešavanje problema u širem aspektu. Kakav je vaš konačan stav o tome?
Paunović: Mi smo kao predlagači Zakona bili duboko uvereni da je pravo zaštite poverljivosti kod dece pozitivna stvar, a Narodna skupština je to usvojila. U saradnji s roditeljima, lekarima, ali i celim društvom, ovde može da se napravi pozitivan pomak, u smislu veće odgovornosti i sazrevanja dece.
Dimitrijević: Sada bi, kroz praksu, trebalo što pre detaljnije dati pojašnjenja koja su prava roditelja u celoj ovoj priči i kolike su obaveze lekara. Ono što nedostaje je zakon o zaštiti prava lekara.
Pročitajte još:
Može li zakon da vaspitava našu decu? >>
Komentari (0)