Zašto se bebe ne smeju odmah po rođenju?

Plaču i mršte se – dakle, pokazuju da njihovi mišići lica rade sasvim dobro, pa se onda postavlja pitanje: zašto je bebama potrebno malo više vremena da svoje lice razviju u osmeh? Najjednostavniji odgovor nauke glasi da je njihovim malenim mrežama neurona, koje im omogućavaju da prepoznaju osećaj sreće, potrebno neko vreme da se razviju i počnu da funkcionišu.

Detaljniji odgovor na ovo pitanje donosi nam jedan novopečeni tata, Danijel Baron, koji specijalizira psihijatriju na prestižnom američkom Univerzitetu Jejl. Kako bi dobio što precizniji odgovor, Danijel je konsultovao svoje kolege sa Univerziteta, a ovo je njihovo objašnjenje.

Al Kaje, koji takođe specijalizira psihijatriju, ispričao je Danijelu o Frojdovom konceptu infantilne amnezije, koji se oslanja na ideju da nedostatak osećanja sreće kod novorođenčadi, koji rezultira nesmejanjem, dolazi kao posledica nemanja bilo kakvih, pa ni srećnih, uspomena. Naime, Frojd je krajem 19. veka skovao termin infantilna amnezija nakon što je uvideo da njegovi pacijenti nisu u stanju da se sete događaja iz ranog detinjstva. On je smatrao da uzrok tome leži u činjenici da su ovi ljudi potisnuli uznemirujuće, seksualne uspomene iz svog detinjstva (poput dojenja ili menjanja pelena). Frojdovo objašnjenje se pokazalo kao netačno, jer su ubrzo eksperimenti pokazali postojanje infantilne amnezije kod mnogih živih bića, pa i kod onih koji sasvim sigurno nisu potisnuli uznemirujuće uspomene, te da se infantilna amnezija objašnjava neseksualnim, neurobiološkim terminima.

A evo i novije, popularne studije profesorke Ketrin Akers sa Univerziteta u Torontu koja to objašnjava. Naime, formiranje memorije zahteva stabilnu mrežu međusobno povezanih neurona, koja se, za neke vrste sećanja, nalazi unutar dela mozga koji se naziva hipokampus. Kod novorođenčadi, novi neuroni se vrlo često rađaju u procesu koji se naziva neurogeneza. Kod odraslih osoba, neurogeneza vremenom slabi, pa je ukupna mrežna struktura neurona stabilnija.

Akers se potom zapitala da li mrežna nestabilnost neurona uzrokovana neurogenezom može da objasni činjenicu da novorođenčad imaju veoma lošu memoriju, dok odrasli pamte daleko bolje. Kako bi dobila odgovor na ovo pitanje, izvela je test na miševima: indukovala je proces neurogeneze kod starijih miševa i otkrila da oni zaista postaju veoma zaboravni. Sa druge strane, usporila je proces neurogeneze kod mlađih miševa, što je dovelo do toga da oni mogu da pamte više i bolje!

Odgovor je jednostavan – neurogeneza, odnosno stvaranje novih neurona, dovoljno je da izazove infantilnu amneziju, čak i kod odraslih! Tako, da bismo mogli da se sećamo, naši neuroni moraju da kodiraju, a potom i da „prizovu” uspomene.

Rečnikom neurobiologije, možda bebe nisu srećne, i samim tim se ne smeju samo zato što ne mogu da prizovu srećne uspomene.

Postoji još jedno objašnjenje koje se takođe odnosi na razvoj mozga. ,,Da bismo bili srećni, moramo da budemo sposobni da razmišljamo o nama samima, dok nam za osećaj boli ili nesreće to ne treba,” objašnjava profesor Dastin Šajnost iz Jejlovog Centra za istraživanje dece.

„Da bismo bili srećni, moramo da znamo da smo srećni. Inicijalno nezadovoljstvo (naših beba) ne znači da one nisu srećne, već je pre svega reč o osećanjima poput gladan sam, mokar sam. Dakle, nije reč se o tome da bebe misle o, baš bih bio srećan kad ne bih sedeo u ovoj mokroj peleni”, dodaje Šajnost.

Upravo je mogućnost da razmišljamo o našim osećanjima i željama, ili koncept self-referential thinking, povezan sa mrežom regije mozga koja se naziva mreža standardnog režima ili default mode network, i koja nije u potpunosti razvijena kod tek rođenih beba. Kako beba raste, tako i mozak, pa samim tim i ova mreža, postaju razvijeniji i funkcionalniji, pa bebe vremenom bivaju sposobne da razmišljaju o sebi, i naposletku, za osećaj sreće i osmeh.