Zašto ne pamtimo događaje iz najranijeg detinjstva

Naša ličnost se oblikuje u najranijem detinjstvu, a većina ljudi ima određena sećanja iz tog perioda života.

Kažu da se naše ličnosti oblikuju u detinjstvu, ali koliko je ironično to što se jedva sećamo ičega iz svojih ranih godina? Ovaj fenomen se može primeniti na gotovo sve ljude, pa čak ima i zvanični izraz – dečija amnezija.

Kako odrastamo, zaboravljamo ljude, događaje, pa čak i mesta na koja smo naišli kao deca.

Dečija amnezija je nemogućnost odraslih da se sete detalja događaja ili čak potpunih događaja koji su im se dogodili pre četvrte godine. Kako prolazimo kroz različite faze našeg razvoja, manje se sećamo onoga što mu je prethodilo.

Jedna od teorija zašto ne čuvamo sećanja iz ranog detinjstva je da u to vreme nismo mogli komunicirati verbalno. Kad se prisećamo, koristimo reči i možemo je opisati s mnogo detalja, što zahteva jezik. Većina beba ne počinje da govori pre druge godine života, pa jednostavno ne mogu stvoriti kohezivno sećanje. Naša sećanja usko su povezana s našom sposobnošću govora.

Sada ćemo govoriti o biološkom objašnjenju dečije amnezije. Kako odrastamo, naš mozak mnogo radi, pa je jedno istraživanje zaključilo da kad je mozak zauzet rastućim brojem novih ćelija, ne skladišti sećanja koja bi inače bila dugotrajna. Osim toga, ne možemo se ni fizički prisetiti svakodnevnih događaja pre 3-4 godine, jer nam se epizodno pamćenje još nije aktiviralo. Zato možemo imati apstraktne uspomene, poput parka u koji ste često odlazili, ali ne i u koju prodavnicu vas je mama odvela jednom.

Druga studija sugeriše da su naši roditelji u stanju da promene naraciju našeg detinjstva. Ovo isto istraživanje pokazalo je da se deca različito sećaju istog događaja nakon što su o tome razgovarali sa svojim očevima, za razliku od majki. Deca su impresivna, pa je ključno pomoći im da zadrže samo dobra sećanja i da ih pravilno percipiraju.