Volimo svoju decu, pa nam se može činiti očiglednim da ona treba da vole sebe. Na kraju krajeva, samopouzdanje i osećaj prijatnosti u sopstvenoj koži su životni ciljevi za svakoga.
Ali ako vam je podsticanje ovih osobina prioritet kao roditelju, možda izbegavate da se nosite sa izazovnim ponašanjem deteta jer ne želite da oštetite njegovo samopouzdanje. Srećom, postoji sredina kojom možete nežno disciplinovati dete dok podržavate njegovo samopouzdanje.
Bilo da tražite savet o tome kako da disciplinujete petogodišnjaka ili o ispravnom načinu rada sa starijom decom, klinička psihološkinja i majka četvrodo dece Ejlin Kenedi Mur je za portal “Parents” podelila sve o “magiji” blage kritike.
Zašto se moje dete toliko uznemiri kada ukažem na njegovo loše ponašanje?
Dok odrasli mogu racionalizovati da jedna „loša“ stvar ne čini nekoga ukupno lošom osobom, deca su, s druge strane, obično crno-beli mislioci. Kada se suoče sa tim da su uradila nešto loše, ona se osećaju potpuno loše.
Naravno, neka deca su dodatno osetljiva na kritiku ili sklona niskom samopouzdanju. Ali generalno, uprkos standardnom savetu da treba kritikovati detetovo ponašanje, a ne dete, većina dece ne čuje razliku.
Kao što pišem u svojoj knjizi Kid Confidence, deca treba da uče na svojim greškama – a i dalje ih možete smatrati odgovornim, a da se pritom ne osećaju kao „loša“ deca.
Dobra vest je da je jedan od naših najvažnijih poslova da naučimo decu kako da budu u odnosima. Ona moraju da razumeju kako njihovi postupci utiču na druge ljude i koja će ponašanja drugi tolerisati, a koja ne. Osećaj krivice ako su uradila nešto pogrešno deo je moralnog razvoja.
To im pomaže da razviju unutrašnji barometar koji im govori: „O, zabrljao sam“, pa će poželeti da se iskupe. Zdrava krivica nije isto što i osećaj sramote ili bezvrednosti.
Kako disciplinovati nežno
Da biste pomogli deci da razviju te unutrašnje veštine, najbolji pristup je strategija u tri koraka koju nazivam „blaga kritika“. Zapravo, ona dobro funkcioniše i sa partnerima i kolegama.
Korak 1: Ponudite opravdanje za njihovo ponašanje
Počnite rečima: „Znam da nisi hteo“, ili „Verovatno nisi shvatio“, ili „Razumem da si pokušavao da…“. Ovo im govori da znate da su dobra deca – ona sa dobrim namerama – čak i kada zabrljaju.
Korak 2: Recite im šta su uradili pogrešno i kako je to uticalo na druge
Recite: „Kada si uzeo igračku svom bratu, to ga je uznemirilo“. Može biti primamljivo dodati: „Uvek se tako ponašaš prema njemu“ ili „Nije te briga za tuđa osećanja“, ali nećete poentu učiniti jasnijom ubeđujući ih u njihovu lošu prirodu.
Korak 3: Krenite dalje
Deca ne mogu da ponište ono što su već uradila, a ne želimo da ih ostavimo zaglavljene u lošem osećaju o sebi. Postavljajte detetu pitanja kako biste mu pomogli da razvije plan za ispravljanje situacije, kao što je: „Šta možeš da uradiš da pomogneš bratu da se oseća bolje?“
U zavisnosti od situacije, možete predložiti moguće načine iskupljenja. To može uključivati izvinjenje, tešenje, deljenje, čišćenje ili obavljanje nekog kućnog posla, poput sortiranja otpada za reciklažu. A kada urade nešto ljubazno ili korisno da se iskupe, izrazite iskrenu zahvalnost.
Kako mogu pomoći detetu da smisli rešenja za popravljanje situacije?
Ako postoji situacija koja je često teška za vaše dete, korisno je voditi razgovor u kojem opisujete problem predstavljajući dve strane i podstičući dete da smisli moguća rešenja. Evo zašto to može biti korisno:
- Čim situaciju predstavite kroz dve perspektive, skoro možete videti kako mozak vašeg deteta raste pred vašim očima.
- Dve perspektive mu omogućavaju da se proširi izvan običnog „ja želim“ kako bi uvažilo i tuđu tačku gledišta.
- Kad god rešavate probleme sa decom, njihov prvi predlog je obično potpuno nerazuman („Moja sestra treba jednostavno da se iseli!“), pa je vaš posao da kažete: „To je jedna opcija, ali ona ne bi rešila drugi deo problema. Šta bismo još mogli da uradimo?“
- Osnažujuće je za decu da znaju da su sama rešila problem. Vaše dete može naučiti da osmišljava ideje i usavršava ih ako ste strpljivi i vodite ga da promisli o stvarima. Zatim, ako rešenje vašeg deteta bude uspešno, možete reći: „Vau, tvoje rešenje je zaista upalilo.“
Treba li da budem zabrinut ako moje dete pokazuje znake niskog samopouzdanja?
Kao roditeljima, slušanje naše dece kako daju negativne komentare o sebi je prava agonija. To nas tera da odmah uskočimo i pokažemo im koliko su posebna. Iako se čini logičnim da će deca koja imaju dobro mišljenje o sebi biti srećnija, istraživanja to ne pokazuju.
Istraživanja su otkrila da visoko samopouzdanje nije povezano sa akademskim uspehom, boljim odnosima, pa čak ni srećom – a preterana pohvala može imati suprotan efekat.
Psiholog objašnjava: što se više trudite da dokažete detetu da je divno, ono može više tvrditi da je užasno ili se brinuti da nikada neće moći da opravda vaše pohvale.
U jednoj klasičnoj studiji, na primer, jedna grupa dece prošla je kurs dizajniran da poboljša samopouzdanje, dok je druga grupa dobila direktna uputstva iz školskih predmeta. Pogodite ko je izašao sa više samopouzdanja? Deca koja su zapravo razvila stvarne veštine u matematici i čitanju.
Naš fokus ne treba da bude na tome da ubedimo decu da su sjajna, već da im pomognemo da razviju snažna prijateljstva i istinsku kompetenciju kako bi verovala u sebe.
Ipak, ne želimo da deca imaju nisko samopouzdanje jer će biti nesrećna i pod većim rizikom od depresije. To takođe može postati samoispunjavajuće proročanstvo: dete se može plašiti da proba nešto novo jer pretpostavlja da će biti loše u tome, ili će izbegavati društvene situacije jer misli da se neće uklopiti. Ili će otići u drugu krajnost i biti toliki perfekcionista da ništa nikada neće biti dovoljno dobro.
Rešenje nije u tome da naučite dete da se oseća bolje u vezi sa sobom; to je pomoć da se oslobodi oštrog fokusa na sebe. Danas postoji veliki pritisak na ljude da brinu o svom imidžu i tome kako deluju drugima. Pravo samopouzdanje nije u tome da volimo sebe; radi se o puštanju pitanja: „Da li sam dovoljno dobar?“
Želimo da pomognemo deci da se povežu sa nečim većim od njih samih, bilo da je to prijateljstvo ili prilika da uče o temi koja im je važna.
Da li će uspeh povećati detetovo samopouzdanje?
Nažalost, neka deca brzo odbacuju svoje pobede. Analiziraće svoj učinak i insistirati na tome da nije bio tako dobar.
Jedna studija je otkrila da se ljudi sa niskim samopouzdanjem osećaju anksioznije nakon pobede nego nakon poraza. Brinu se da neće moći to da ponove ili da će ljudi očekivati više od njih.
Jedan od načina na koji možete pomoći detetu da se oseća kompetentnije je da budete ono što ja nazivam „pristrasnim biografom“. Ispričajte mu osnažujuće priče o vremenima kada se mučilo, ali na kraju trijumfovalo. Mogli biste reći: „Sećam se kada si tek učio da voziš bicikl i stalno si padao, a sada pogledaj tebe, juriš kroz kraj!“
Fokusirajte se na konkretnu stvar: „Ranije ovo nisi mogao, ali sada možeš.“
Šta da radim kada dete neće da uradi ono što tražim?
Pre svega, uverite se da imate realna očekivanja. Tako je lako misliti da bi vaše dete trebalo da bude u stanju da se ponaša na određeni način, ali morate se baviti detetom koje je ispred vas.
Ako uvek tražite od njega da ode gore i spremi se za spavanje, a svake večeri, 30 minuta kasnije, ono je skinulo samo jednu čarapu, morate pokušati drugačiji pristup.
Zaista nije važno da li većina dece njegovog uzrasta može sama da se spremi za spavanje, pa čak ni da li njegova mlađa sestra to može.
Smatram da su realna očekivanja ono što naša deca mogu da urade većinu vremena, ili samo malo iznad toga.
Kako mogu motivisati dete da se dobro ponaša?
Evo nekoliko saveta koji će vam pomoći da motivišete dete za pozitivna ponašanja:
- Uverite se da ono zna da je moguće ugoditi vam.
- Prepoznajte njegov trud i napredak.
- Razvijte amneziju za prošla ponašanja. (Deca se menjaju tako brzo da je ono što je vaše dete radilo prošlog meseca praktično uradila sasvim druga osoba, tako da nema razloga da to ponovo spominjete.)
- Takođe možete razgovarati o tome kako ono raste ili „postaje“: „Ti i tvoj brat ste uradili dobar posao dogovarajući se kako da podelite zadnje sedište. Postaješ bolji u pregovaranju i pravljenju kompromisa.“
- Drugi primer bi mogao biti: „Pomogao si novom detetu u školi da nauči da koristi kompjuter. Postaješ osoba koja može da vidi potrebu i uskoči da pomogne.“
Razlog zašto je jezik „postajanja“ toliko moćan je taj što on govori vašem detetu: „Nema veze ako si grešio u prošlosti, i nema veze ako pogrešiš sutra. Upravo ovde, upravo sada, vidim dokaz za nadu.“
A to je prelep dar koji možete dati detetu.
Izvor: Parents
Prevod i adaptacija: Bebac
Komentari (0)