Zašto je srpska banka reproduktivnih ćelija prazna

Svaki šesti par u Srbiji ima problema da dobije bebu. Uteha bi mogla da bude banka reproduktivnih ćelija koju Srbija ima od prošle godine. Nažalost, ta banka je skoro sasvim prazna. Zašto je tako i šta može da popravi mračne brojke, pa da put do začeća bude znatno lakši, za portal Nova.rs priča Sandra Jovanović, predsednica Udruženja „Šansa za roditeljstvo”.

Početkom juna prošle godine u GAK Višegradska, tj. na Klinici za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije, svečano je otvorena Banka reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona. Ideja je bila da to bude baza za čuvanje jajnih ćelija i spermatozoida koje bi poklanjali donori, a uzimali oni koji se u Srbiji muče da dobiju dete i ne mogu da u procesu vantelesne oplodnje koriste sopstvene reproduktivne ćelije.

Ali, tako je samo u teoriji. Kako je u zaista praksi, za portal Nova.rs priča Sandra Jovanović, predsednica Udruženja „Šansa za roditeljstvo” i direktorka Centra za vantelesnu oplodnju.

– To što je Banka otvorena jeste značajno, ali nije za sada primenljivo, pa se onda može reći da značaj zapravo nije tako veliki – priča Sandra Jovanović.

Prvi razlog je – nema donora.

– Postoji par potencijalnih donora spermatozoida, pa Banka nije u potpunosti prazna, ali to što imamo sada jako je malo. To predstavlja veliki problem.

Međutim, manjak donora nije jedini problem.

– I da imamo donore, još uvek nismo rešili pitanje ko mogu da budu potencijalni primaoci. Nemamo pravilnike koji jasno definišu ko može da primi donirane ćelije (starosna granica, bračni status, dijagnoza…). Dakle, sve to jeste značajno, iako se razlikujemo od mnogih evropskih zemalja jer imamo nacionalnu banku ćelija, dok u evropskim zemljama svaka klinika jeste banka, a postoji nacionalni registar – priča Sandra Jovanović.

Da sve bude gore, mnogi ljudi ne znaju šta u stvari znači donirati ćelije, kako se to radi, kome je to potrebno, šta znači anonimna donacija, pa je potrebna edukacija.

I ono vrlo bitno što može da odvrati mnoge potencijalne donore jeste komplikovana procedura.

– Treba uraditi psihološku procenu donora, mnoštvo analiza koje su neophodne, treba ispoštovati starosnu granicu (kod nas žene mogu donirati svoje ćelije do 34 godine, a muškarci do navršene 40 godine). Žene bi morale da nakon detaljne medicinske provere zdravstvenog i psihološkog stanja budu hormonski stimulisane, pa bi njihove ćelije bile aspirirane (punktirane iz jajnika) i nakon toga darovane drugoj ženi (paru) koja nema svoje ćelije iz nekih razloga. Dakle, to sve podrazumeva analize, više ultrazvukova, hormonsku stimulaciju i aspiraciju ćelija. Zato je neophodno obezbediti nadoknadu za donorke i donore. Što se muškaraca tiče, ukoliko ispunjavaju uslove da budu donori, oni ejakulacijom doniraju uzorak. I taj potencijalni uzorak bi išao samo jednom paru.

Kako kaže, kod nas važi donacija jedan na jedan, a to znači da se iz doniranog uzorka jednog donora može roditi dete samo jednom paru.

– Nije moguće da od jednog donora više parova primi ćelije. A u stranim zemljama donor često može da donira više puta – priča Sandra Jovanović kako to automatski zahteva i veću potražnju za donorima.

A po kom principu te potencijalne reproduktuivne ćelije idu nekom paru koji ne može da dobije bebu?

– Ćelije se daruju Banci koja, po prijavama, dijagnozama, prioritetu, dalje prosleđuje ćelije parovima koji nemaju svoje ćelije. Za sada ovaj deo još uvek nije rešen tako da ne znamo kriterijume za primaoce – napominje naša sagovornica kako je to još jedan razlog zašto sve oko ove banke stoji.

I to nikako nije dobro jer ogroman broj parova, ali i žena bez partnera u Srbiji ima potrebu za doniranim materijalom. Kako navodi Sandra Jovanović, to su uglavnom parovi kod kojih muškarac nema nijedan spermatozoid u ejakulatu (zbog različitih bolesti, zračenja, kancera…) ili parovi kod kojih žena, iz sličnih razloga, nema svoje reproduktivne ćelije.

– Veliki broj njih ode u Češku, Grčku ili Makedoniju po ćelije i tako ostvare trudnoću. Do sada je mnogo beba u Srbiji rođeno iz donacije, ali sve te procedure su rađene u inostranstvu. Mislim da sve to može i kod nas da se pokrene, ali je potrebna veća volja i jasnija procedura, naravno bolji marketing i naknada – kaže sagovornica i napominje da je donacija nekim parovima jedino rešenje da budu roditelji i da ne treba zazirati od toga.

Kaže i kako su nam potrebnije jajne ćelije, ali da je u poslednje vreme primetan nagli porast parova koji se suočavaju s muškim sterilitetom i totalnim izostankom spermatozoida. Procenjuje se da svaki šesti par u Srbiji ima problem sa začećem.

– Ogroman broj ljudi kontaktira Centar za vantelesnu oplodnju i besplatan nacionalni broj za vantelesnu oplodnju 0800 333 030 kako bi dobili neophodne informacije, a kod nas mogu dobiti i besplatnu psihološku pomoć. Ipak, i dalje nemamo registar, pa ne znamo koliko se tačno ljudi u Srbiji suočava sa ovim problemom, niti znamo koliko se beba rodilo uz pomoć vantelesne oplodnje, iako država od 2006. godine finansira ovaj proces – priča Sandra Jovanović i dodaje da se samo može naslutiti da preko 1.000 ljudi godišnje ode u inostranstvo zbog donacije.

Zato onaj ko želi da u Srbiji bude donor reproduktivnih ćelija mora da ima jasan put – kome se najpre javlja, mora da ima jasne smernice o tome kakvo je angažovanje potrebno i koje analize treba sve da uradi, mora da ima saznanja o tome šta znači donirati svoj biološki materijal i mora na kraju i da se angažuje oko samog doniranja. A za sada, kako kaže, takav jasan put ne postoji.

Da bi se sve to promenilo i da bi srpska banka jajnih ćelija i spermatozoida zaživela, Sandra Jovanović ističe neophodne uslove.