Zašto izostaje spontano začeće?

Problemi sa plodnošću poslednjih godina vrlo su izraženi, pa čak svaki sedmi par u Srbiji ima problem da ostvari potomstvo spontanim putem. U brojkama to je 200.000 parova, od kojih je čak 60.000 kandidata za vantelesnu oplodnju. Trnovit put do potomstva, uz veliki stres i neizvesnost, nažalost, jedini je za mnoge parove. Zašto dolazi do otežane mogućnosti spontanog začeća ko u Srbiji i ko ima pravo na vantelesnu oplodnju o trošku države, za čitaoce “Života plus” objašnjava specijalista ginekologije i akušerstva prof. dr Aleksandar Ljubić.

– Za svaku otežanu mogućnost začeća postoji konkretan razlog. On je gotovo uvek medicinske prirode, samo je pitanje kako ga otkriti. Doskora nismo bili u stanju to da uradimo, jer se primenjivala jedna dijagnostička tehnika koja nije davala detaljan uvid u sve što se dešava. Sada, razvojem medicine i uvođenjem prefinjenih tehnika, u stanju smo da sagledamo jajnu ćeliju žene i spermatozoid muškarca do detalja, i shvatimo razloge zbog kojih ne dolazi do začeća. Veoma je važno da se detaljno ispita kakva je jajna ćelija, da li je spremna, kao i da li ima oplodnu moć, i konačno, ukoliko do oplodnje dođe, da li će trudnoća normalno da se razvija. Jer, svi ovi razlozi utiču na konačan ishod.

– Kada god se neki par vrati od doktora sa rečenicom da je sa njima sve u redu, a dečji plač uporno izostaje, treba da se obrati pažnja i detaljno iskontroliše jajna ćelija. Pod tim se podrazumeva da li je dobra funkcija, građa, izgled, i za te odgovore treba da se ode na pregled kod stručnjaka. 

Ništa ne treba da se prepušta slučaju, očekujući da će problem spontano nestati. Neće, jer u ovakvim situacijama sve što se gubi jeste dragoceno vreme, poznato kao biološki sat. I to ne samo kod žene već i kod muškarca. Vrlo je važno na vreme reagovati, jer ove neželjene promene mogu biti vezane ne samo za naslednu osnovu, već mogu biti uzrokovane i faktorima iz spoljašnje sredine. Pušenje, previše alkohola, previše sporta, stres, zračenje, hemijske supstance… itd, predstavljaju najveće neprijatelje reproduktivne sposobnosti, jer menjaju suptilne odnose koji vladaju između ćelije jajnika i spermatozoida. 

– Sigurno se zna da pušenje, unošenje većih količina alkohola, preterano vežbanje, dramatičan režim ishrane koja nije raznovrsna i vodi u ekstremnu gojaznost ili pothranjenost, izlaganje zračenju i drugim faktorima rizika, smanjuje mogućnost reprodukcije i kod muškarca i kod žena.

Zato je vrlo važno da se u dijagnostici kroz anamnezu sazna da li i koji faktor rizika postoji, nakon čega pokušavamo da ga otklonimo. 

Tražimo da prestanu da puše, piju alkohol, zaborave na jaču fizičku aktivnost, pogotovo na vožnju bicikla, što diže temperaturu u testisima i remeti spermatogenezu. Isti problem imaju i vozači kamiona, ali i drugi profesionalni vozači. Važno je da se razlog ustanovi i da se na vreme otkloni.

– Veliki broj parova koji očajnički traže pomoć na putu do roditeljstva dobrim delom je i posledica pomeranja starosne dobi i trenutka razmišljanja o porodici. Na ovo upućuju brojke za poslednjih deset godina, gde je granica rađanja sa 25. pomerena na 26,5 godina. To je statistički momenat kada se žena prvi put odlučuje da rađa. 

Priroda je ženi dala najoptimalniji period za rađanje do 25. godine. Međutim, drugačiji način života, u kojem su obrazovanje i pravljenje karijere vrlo važni za ženu, doveli su do toga da se granica rađanja pomerila, što pokazuju i žene koje dolaze da se leče sa prosečnom starošću od 38 godina. A sa 38 godina mogućnosti za stvaranje potomstva značajno su smanjene. Osim toga, čak i kada veštačka oplodnja uspe, ne iznese se svaka trudnoća do kraja. Mnoge završe prevremenim porođajem, pobačajem ili vanmateričnom trudnoćom. Da se ovo ne bi događalo, država bi trebalo da rađanje žene prihvati kao imperativ i omogući im istovremeno ostvarivanje profesionalne karijere i materinstva. I to bez diskvalifikacija na poslu, bez mobinga i seksualnog zlostavljanja.

– Svi koji ne uspevaju da ostvare potomstvo na uobičajeni način, s tim što mladi parovi mogu da sačekaju izvesno vreme, dok stariji treba da krenu što pre. Država finansira parove bez dece kada postoji medicinska šansa da oni postanu roditelji. U obzir su uzete žene do 38. godina sa očuvanom funkcijom jajnika. Međutim, kandidati za vantelesnu oplodnju su i parovi gde žena ima 40. ili 41. godinu, a supružnik ima težak oblik muškog steriliteta. Ukoliko žena nije u stanju da stvara jajnu ćeliju primenjuje se donacija, kao i u slučaju muškog steriliteta, kada se doniraju sprematozoidi. Kandidati za vantelesnu oplodnju su i parovi gde žena ima neprolazne jajovode, kao i parovi kod kojih druge metode nisu dale rezultata. U svakom slučaju, lista je otvorena za većinu, a lekari su tu koji će proceniti, poštujući i redosled prijavljivanja, ko je dobar kandidat za vantelesnu oplodnju i kada će se ona obaviti. U nekim slučajevima, pre nego što se odluči za vantelesnu oplodnju, predlažu se jednostavnije, manje invanzivne metode. Zapravo, oformljena je komisija koja određuje da li su ispoštovani zakonski i medicinski uslovi.

– Država je shvatila problem nataliteta i odlučila po ugledu na druge zemlje da finansira vantelesnu oplodnju i tako pomogne parovima koji to ne mogu da ostvare potomstvo prirodnim putem. Pokriva troškove za dva pokušaja, koji iznose od 150.000 do 300.000 dinara. To sigurno nije dovoljno, imajući na umu uspešnost ovakvog postupka, ali je u odnosu na raniji period ogroman napredak. Ali bez obzira na to što je vantelesna oplodnja složen i skup metod, parovi treba što pre da nađu pravi način lečenja, da ne čekaju da im prolaze godine tokom kojih se neuspešno leče. Tek tada dolazi do izražaja borba protiv vremena u sterilitetu. Osim toga, mnogi parovi su prepušteni sami sebi, ukoliko im dvostruki pokušaj na teret države nije uspeo. Oni su opet na početku, jer nemaju novac za pokrivanje svih troškova i novi pokušaj. U proseku, na četiri do pet postupaka rađa se jedno dete. Odnosno, vantelesnom oplodnjom uspeva jedna trećina trudnoća u Evropi, a tako je i kod nas. Pored ovih parova, treba razmišljati i o ženama starijim od 40. godina, kao i o parovima kojima je potrebna donacija jajnih ćelija i semena, ukoliko problem ima muškarac. Ovakvih parova je jako mnogo, a postoji procena da godišnje u inostranstvo putuje skoro hiljadu ljudi radi lečenja, iako u zemlji postoje uslovi za lečenje.

– Još uvek ne postoji određena kontrola kvaliteta u radu. Imamo veliki broj ustanova koje to rade, ali je i ogromno pitanje da li to rade kvalitetno. Mehanizam unutrašnje i spoljašnje kontrole moraju da se sprovede. Ministarstvo zdravlja bi sa formiranom Agencijom za reprodukciju, koja bi bila kontrolor kvaliteta rada i uspeha, trebalo da stavi pod nadzor sve aktivnosti vezane za ovu osetljivu oblast.

U sterilitetu je vrlo važno napraviti plan o daljnjem toku lečenja, ukoliko određena metoda ne daje rezultat. Suština je da se ostvari dobar kontakt između lekara i pacijenata, i da se počne bez skupih lekova, te na taj način parovi ohrabre. 

Lekar ne treba po svaku cenu da insistira na jednom metodu, ako se on pokaže više puta neuspešnim. Dužan je da par uputi u drugi adekvatan centar u kome se rade drugi postupci, koji su uspešniji.

Što se tiče vantelesne oplodnje, ona je važna i zbog toga što daje niz informacija o nepoznatom. Naime, vrlo često pokaže i uzrok steriliteta koji ranijim pregledima nije mogao da se ustanovi. Ova metoda daje odgovore na ćelijskom nivou, gde se precizno sagledava izgled i razvoj embriona, njegov kvalitet i oblik, što se inače, običnim pregledima, ne može videti.

Prilikom lečenja steriliteta veoma je važno boriti se sa stresom. Tamo gde postoji viši nivo stresa i dublje doživljavanje problema dolazi i do remećenja bračnih odnosa, pa je lečenje manje uspešno. Psihogeno stanje pacijenta veoma je važno, zbog čega u stručnom timu obavezno mora da bude i psiholog. Najefikasnije lečenje je kod žena do 30. godina, dok je procenat uspešnosti nešto manji za žene do 35. Nakon toga procenat uspešnosti opada, a da paradoks bude veći, polovina njih koji traže lekarsku pomoć starija je od 38. godina. Priličan broj ih je i starijih od 40. Iako su u odmakloj reproduktivnoj dobi, podvrgavaju se lečenju u pokušaju da postanu majke.