Zašto decenijama unazad imamo sve više gojazne dece i kako pomoći i njima i roditeljima

Višesatno sedenje, nezdrava ishrana i sveukupno narušen životni stil doveo nas je do poražavajuće statistike o broju gojaznih, kako odraslih, tako i dece.

Gojaznost sa sobom nosi višestruke zdravstvene probleme koji mogu da postanu hronične tegobe s kojima će se deca boriti i kada postanu odrasli ljudi. Zbog čega je tako i kako rešiti ovaj problem za 021.rs pojašnjava doc. dr Ivana Vorgučin, specijalista pedijatrije i endokrinolog u Dečijoj bolnici u Novom Sadu.

Da bismo neko dete definisali kao gojazno, najprostije je da se sagleda da li to dete ima pojačano nakupljeno potkožno masno tkivo, navodi ona.

– Danas se za definiciju gojaznosti koristi indeks telesne mase i on se izražava kao količnik telesne težine i kvadrata telesne visine u metrima. Pošto se radi o pedijatrijskoj populaciji, ne koristimo apsolutne brojeve, kao kod odraslih, već se koriste percentilne krive, kako bismo mogli da uporedimo različite uzraste i pol. Ukoliko je indeks telesne mase iznad 95 percentila, mi za neko dete možemo da kažemo da je gojazno. Kada je taj indeks između 85 i 95 percentila, to znači da je dete prekomerno uhranjeno. Druge mogućnosti koje imamo za postavljanje dijagnoze gojaznosti je obim struka i kada je obim struka deteta iznad 90 percentila za pol i godine, i za takvo dete kažemo da je gojazno – pojašnjava dr Vorgučin.

Osim toga, određivanjem odnosa obima kukova i struka može da se odredi i koji je tip gojaznosti – da li je centralni tip (telo oblika jabuke) ili ginoidni, periferni tip (kada telo poprima oblik kruške). U određivanju gojaznosti stručnjaci koriste i merenje procenta masnog tkiva kod dece, dodaje sagovornica portala 021.rs.

Neki od nas možda nisu odrastali u sredinama u kojima je bilo gojazne dece, niti smo u porodici imali neke nužno nezdrave životne navike. Stvari su se dosta promenile poslednjih decenija, i to ne na dobro, kad je reč o nivou masti u telu, pojašnjava dr Ivana Vorgučin.

– Imamo značajno više gojazne dece; prosto, epidemiologija gojaznosti se menjala kroz decenije. Ono što mi danas znamo, a kada sagledamo unazad četiri do pet decenija, jeste da imamo desetostruko povećanje broja gojazne dece i to je nešto što je svetski trend. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Vojvodine, na teritoriji APV je svako šesto dete gojazno, dok je svetski trend da je gojazno svako peto dete. Imamo generacije koje, ukoliko se ovaj trend nastavi, potencijalno mogu da se razviju ozbiljne hronične komplikacije i bolesti u vidu kardiovaskularnih bolesti i dijabetesa. To mogu da budu generacije koje će potencijalno živeti kraće od svojih roditelja – upozorava sagovornica.

Dr Vorgučin kaže da je sve stvar životnog stila koji je dosta opširan pojam i definiše kako su se deca igrala, kada su jela, šta su jela, kako su išla u školu i sve drugo što se radi tokom dana, a zapravo ima ogroman uticaj na naše zdravlje.

– Savremena istraživanja nam kažu da je najveći razlog sve veće zastupljenosti gojaznosti kod dece činjenica da se deca značajno manje kreću, a dostupnost hiperkalorijske hrane, ishrane bogate ugljenim hidratima, značajno je veća nego ranije. Danas imamo prepune frižidere i nezdrava zaslađena pića kod kuće i u okolini škola koja su vrlo popularna, namirnice koje možda i nisu zdrave za decu, a i deca koja su inače fizički aktivna se odvoze, dovoze i vraćaju sa tih aktivnosti automobilima, iako treniraju po nekoliko puta nedeljno. Nekada su se deca više igrala napolju, a sada su više kod kuće – daje primere sagovornica iz Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine.

Kako dodaje, ove i druge negativne trendove mapirale su skandinavske zemlje i značajno promenile ishranu kod svoje pedijatrijske populacije, pa na njihovom primeru vidimo smanjen trend gojaznosti – praktično nema gojazne dece. S druge strane, u mediteranskom pojasu, koji je dugo važio za uzor u pogledu zdravog stila života i ishrane, nažalost imamo pandemiju gojaznosti.

A da li određena medicinska stanja utiču na javljanje gojaznosti kod dece? Ovo jeste moguća situacija kad dolazi do, na primer, poremećaja hormona, ali su to retki slučajevi u našoj populaciji, napominje dr Vorgučin. U više od 95 odsto slučajeva radi se o prekomernoj težini usled prejedanja i netrošenja unetih kalorija, pa se kilogrami talože i zdravstveni problemi postepeno javljaju.

Shvataju li roditelji kada njihovo dete ima problem i da su možda oni odgovorni za to što su deca gojazna jer nemaju zdravu ishranu i redovne fizičke aktivnosti? 

– Naša iskustva, kao stručnjaka, različita su. Imate porodice koje već na početnim stadijumima problema preduzimaju korake, vrlo su oprezni, saradljivi i naravno da tada možemo da rešimo problem lakše. S druge strane, imate sredine u kojima je i dalje trend (pravilo) da je zdravo dete ono koje ima višak kilograma i dobro jede, i u takvim sredinama roditelji obično ne vide problem. Misle da su oni, kao roditelji gojazni, pa je i dete gojazno. Kada sam pre 15 godina ispitivala gojaznost kod dece, nisam mogla da pronađem nalaze koji su ukazivali na poremećaj šećera kod ovih pacijenata, koji je karakterističan za odrasle. Međutim, danas kad radimo istraživanje i primamo ovakvu decu u bolnicu zbog ispitivanja, dobijamo nalaze koji govore o tipu poremećaja metabolizma koji se javlja kod odraslih – a dugo godina mora biti prisutna gojaznost da bi se ispoljili ovakvi poremećaji – kaže dr Ivana Vorgučin u serijalu „Rastimo zdravo” na Radiju 021.

Tako stručnjaci danas evidentiraju decu koja su obolela od dijabetesa tipa 2, inače karakterističnog za odraslu populaciju. U celom sistemu može da bude vrlo značajna i pomoć izabranih pedijatara, dodaje sagovornica i naglašava da pedijatar može puno da pomogne i roditeljima i deci da reše problem, a za kompleksniju situaciju dostupno je ambulantno lečenje i, naravno, Dečija bolnica.

Dr Vorgučin, endokrinolog, napominje da neka deca žele da žive zdravije, ali ih uslovi života koje postavlja i diktira porodica ponekad ometaju u tim planovima. Zato je borba protiv gojaznosti timski napor.

– Nekada su deca potpuno drugačija od porodice, ali budimo realni. Naša deca uče od nas, mi smo model koji oni posmatraju i ako se roditelji nezdravo hrane i nisu fizički aktivni, to je model koji deca usvajaju. Retki su oni koji žele da budu drugačiji i mi smo tu da ih podstaknemo. Ali, treba krenuti od terapijskog procesa cele porodice. Bitno je da roditelji prihvate svoje dete ako je gojazno, jer zaista imamo stigmatizaciju ove dece i od strane porodice, vršnjaka, ali i zdravstvenih radnika, zaista je i to prisutno – upozorava ova stručnjakinja i naglašava da je najbitniji pristup kod rada sa gojaznom decom (i njihovim porodicama) pravilan, zdrav individualan pristup.

Dr Ivana Vorgučin poručuje da se trud uložen u naše zdravlje isplati i da ne treba da odustanemo od zdravlja – ni svog, a pogotovo ne svoje dece. Ukoliko vam je potrebna stručna pomoć, kod izabranog pedijatra možete da se raspitate o višegodišnjem uspešnom radu Centra za prevenciju i lečenje gojaznosti kod dece i adolescenata. Ovaj Centar okuplja naše stručnjake koji, u okviru Specijalne bolnice za bolesti štitaste žlezde i bolesti metabolizma na Zlatiboru, već 13 godina uspešno radi sa gojaznom decom, a ukoliko procene to pokažu, može da koristi i svima koji čitaju ovaj članak i interesuju se kako da pomognu svojoj deci.

U nastavku poslušajte razgovor na ovu temu sa doc. dr Ivanom Vorgučin u okviru edukativnog serijala „Rastimo zdravo” na Radiju 021.