Najčešće zablude o pravima deteta

1. Pravo na život, opstanak i razvoj – koje država mora da obezbedi svakom detetu, u maksimalno mogućoj meri; 

2. Nediskriminacija – svoj deci pripadaju jednaka prava, bez obzira na: rasu, boju, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovinsko stanje, onesposobljenost, rođenje ili drugi status deteta, njegovog roditelja ili zakonskog staratelja;

3.  Najbolji interes deteta – u svim postupcima koji se tiču deteta, njegov/njen najbolji interes imaće prioritet;

4.  Uvažavanje mišljenja deteta – pravo deteta da izrazi svoje mišljenje u svim stvarima i postupcima koji ga se tiču i da se to njegovo mišljenje uzme u obzir.

Foto: Fotolia
 

Na uskraćenost, neadekvatno ostvarivanje ili pak kršenje nekog prava iz Konvencije može da ukaže svako. Kad god se prava deteta ne poštuju treba reagovati kao pojedinac, grupa ili institucija i skrenuti pažnju nadležnima: ministarstvima, institucijama, službama, lokalnim organima, ili se obratiti organizacijama za prava dece za pomoć i posredovanje. Konvencija, u tom smislu, služi kao putokaz šta i kako treba činiti.

Konvencija ne obavezuje, jer nije zakon 

NETAČNO. Iako prvobitno usvojena od strane Generalne skupštine UN, Konvencija postaje obavezna kad je država, tj. njen parlament usvoji. U našoj zemlji, prema Ustavu, Konvencija je zakon kao i svaki drugi. Slobodnije rečeno, Konvencija je Dečji Ustav. 

Deca imaju pravo da rade šta hoće 

NE. Prava deteta ne znače apsolutnu slobodu činjenja. Suština prava deteta je da im se obezbedi život i razvoj u sigurnosti, zdravom okruženju da bi mogli da ostvare sve svoje potencijale i daju doprinos društvu i kao deca i kad odrastu. 

Foto: Fotolia

Mala deca ne mogu da donose odluke 

NETAČNO. Nijedno dete nije toliko malo da ne može da izrazi svoju potrebu, želju ili mišljenje. Pitanje je samo kako to saopštava i kako odrasli na to reaguju. Male bebe to čine pokretima, mimikom i plačem, a starija deca rečima. Uvažavanjem tako iskazane potrebe ili želje, odrasli daju mogućnost detetu da na svoj način utiče na donošenje odluke. 

Deca nisu dovoljno zrela da učestvuju u donošenju važnih odluka 

NETAČNO. Da li je neka odluka važna za samo dete znaćemo tek onda kada ga to pitamo. U životu svakog deteta i na svim uzrastima postoje stvari koje ga se direktno tiču i koje su za njega važne. Mnogo je tema i sadržaja u porodici, školi ili ustanovi o kojima dete može i treba da bude saslušano, a njegovo mišljenje uvaženo. 

Više prava za decu – manje prava za odrasle 

NETAČNO. Smisao dečjih prava nije zamena autoriteta ili anarhija, već stvaranje preduslova za ostvarivanje ljudskih prava svakog pojedinca bez obzira na uzrast. 

Dajemo deci prava, a šta je sa njihovom odgovornošću? 

Kao PRVO, ne dajemo MI deci prava, već im ona PRIPADAJU rođenjem. DRUGO, učeći da imaju prava, deca istovremeno uče da ta ista prava pripadaju i drugima. Zalažući se za poštovanje sopstvenih prava, deca razvijaju osećaj odgovornosti i poštovanja prava drugih pojedinaca i grupa. Isto tako, učestvujući u donošenju odluka, deca lakše preuzimaju na sebe i odgovornost za njihovu primenu. 

NETAČNO. Najveća odgovornost i obaveza da se prava dece što doslednije i svestranije ostvaruju je na državi. Država je ta koja je potpisala i ratifikovala Konvenciju i ona sa svojim organima i nadležnim službama stoji kao garant da ce se ta prava i uživati u praksi. Međutim, prema samoj Konvenciji uloga roditelja je od najvećeg značaja i država mora da poštuje prava i odgovornosti roditelja da usmeravaju i savetuju dete u vezi sa njegovim/njenim pravima, shodno razvojnim mogućnostima deteta.