Za razmaženost ima leka

– Razmaženost kod dece uglavnom nastaje kao posledica pogrešnih roditeljskih uverenja. Neka od njih su da samo loši roditelji kažnjavaju i kritikuju decu, da deca stalno treba da budu srećna i zadovoljna, da deci treba ispunjavati sve želje, da je kazna isto što i nasilje, i slično. Sve to za rezultat ima inflaciju pohvala i nagrada s jedne strane, a s druge strane – mali broj zahteva. Kada se tome doda odsustvo kritika i sankcionisanja neželjenog ponašanja, pred nama je razmaženo dete, a osnovni princip po kome ono funkcioniše jeste princip hedonizma – objašnjava Darka Krsmanović, psihoterapeut, psiholog i pedagog.

Ona savetuje da roditelji prvo preispitaju svoj vaspitni stil i sagledaju koliko su u njemu zastupljene pohvale i nagrade, kritike i kazne i koliko često svojoj deci postavljaju zahteve.

– Danas vlada disbalans u smislu da je detetu sve dozvoljeno, da su zahtevi preniski i da su nagrade i hvale preterane – čest, da ne kažem najčešći model. Naravno, praksa pokazuje i da su česte kombinacije kao što je, na primer, prerazmaženost i prezaštićivanje kada imamo dodatni otežavajući faktor – nizak nivo samopouzdanja – što dugoročno direktno utiče na snižen razvoj samopoštovanja kod dece – upozorava sagovornica.

Priđite mu sa puno ljubavi i razumevanja. Ne zaboravite da mu pokazujete poštovanje i kada mu dajete do znanja da od njega zahtevate određeno ponašanje jer ga smatrate dovoljno zrelim da to ponašanje i usvoji. Ono što treba da vam budu smernice svakako je:

dajte jasna uputstva detetu (jasan govor, jednostavne formulacije)

ponudite izbor

postavite korisna pitanja

koristite kreativnost, humor, pozitivno potkrepljenje kad god je to moguće

oslanjajte se na pravila i rutinu

pretvorite očekivanja od dece u jasne zahteve

posledice nepoželjnog ponašanja unapred odredite

Osnovno pitanje je, kaže Krsmanovićeva, koliko u stvari mi sa takvim vaspitnim stilom činimo dobro svojoj deci i koliko ih dobro pripremamo za život?! Da li sami pravimo razliku između zahteva i očekivanja?! Da li smo odlučili da se ponašamo po modelu koji smo dobili od svojih roditelja ili upravo suprotno od toga?
 

Važno je pokazati detetu stav čvrste ljubavi.

– To znači da ne može dobiti sve, da mora da poštuje osećanja i potrebe drugih kao što drugi poštuju njegove. To podrazumeva i da mora naučiti da odlaže zadovoljenje svojih želja ili čak i da odustane od nekih koje su potpuno nerealne. To takođe implicira da zahteve prihvata kao sastavni deo života, a ne kao obavezu koja je dosadna, neprijatna ili teška, pa je kao takvu treba eskivirati – objašnjava Krsmanovićeva.

Pošto je susret sa vršnjacima jedan realan test detetove pripremljenosti za svet u kome živi, neusklađenost sa okolinom često jeste rezultat dečjih očekivanja.

– Dete koje je prerazmaženo očekuje da od drugih ima tretman kao i od roditelja, a to znači da drugi postoje zbog njih i da su dužni da im ispunjavaju želje. Ukoliko se ponašaju drugačije, deca to doživljavaju kao atak na njih, poistovećuju to sa mržnjom i trude se da uzvrate istom merom. Dakle, često su u sukobu sa okolinom, osećaju se neprihvaćeno i nespremno, a neretko se takav scenario prenese i na kasniji život – kaže sagovornica.

Roditelji se uglavnom obraćaju za pomoć terapeutima kada osete da su potpuno nemoćni i kada ne znaju kako da se postave, a svesni su da imaju problem. Često nisu svesni svoje uloge u ponašanju dece, pa očekuju da im se dete vrati „popravljeno” nakon nekoliko razgovora.

– Takav pristup svakako neće dati rezultat, jer niko nema čarobni štapić, ali ako je roditelj spreman da i sam radi na sebi i odnosima sa decom, roditeljstvu uopšte, da se uključi i prihvati stav da su prave greške samo one koje se ne isprave, onda nema razloga za pesimizam – kaže psihoterapeut.

Dete koje nije razmaženo naučilo je da prihvati „ne” kao odgovor, kaže sagovornica, ne doživljava ga kao atak na njegovu ličnost. Ono je takođe spremno da prihvati kritiku i zna da ona nije usmerena protiv njega, već da je cilj te kritike konstruktivna promena ponašanja. 

– To je dete koje je naučilo da toleriše neprijatnost, dete koje prihvata realan svet i ne pokušava da realnost uklopi u svoja uverenja jer mu je tako ugodnije i lagodnije – kaže Krsmanovićeva.