Za nestanak beba u Srbiji niko nikad nije odgovarao

Menjale su se vlasti, komunisti, socijalisti, demokrate, sve do ovih današnjih, ali niko nikada nije odgovarao za ovaj zločin!

Slučajevi nestajanja novorođenčadi u srpskim bolnicama prijavljivani su decenijama. Na hiljade roditelja svedočilo je da su im lekari govorili kako je njihova beba naprasno umrla neposredno ili dan-dva nakon rođenja. Roditeljima najčešće nije bilo dozvoljeno ni da vide telo, a samo retkima je predato, pa i u tim slučajevima roditelji ozbiljno sumnjaju da je reč o njihovom novorođenčetu.

Kolale su priče po hodnicima srpskih porodilišta da su deca prodavana ubrzo po rođenju. Roditelji su zbunjeno gledali kartone njihove izgubljene dece i čudili se nelogičnostima – obim glave se nije poklapao, beba koja je rođena zdrava, umirala bi nakon samo nekoliko dana sa fatalnom dijagnozom. Nakon smrti, dokumentacija o umrlim bebama ponekad bi nestajala zbog naprasne poplave objekta… Kanal je, tvrde roditelji, išao od Srbije ka Parizu, odakle su deca prodavana dalje po Evropi, najčešće u Švajcarsku. Jedno dete, priča se, ”koštalo je” od 12.000 do 40.000 evra, a sve zavisno od toga ko su mu roditelji, da li su obrazovani, koliko godina imaju i slično… Gotovo sedam decenija smenjuju se generacije roditelja kroz porodilišta gubeći decu pod čudnim i nelogičnim okolnostima. Ako su optužbe makar desetog dela očajnih roditelja tačne, kako je moguće, bez sprege sa otmičarima, da policija nikada nije rešila nijedan slučaj?!

Takvih roditelja, prema statistici Udruženja ”Za istinu i pravdu o bebama”, ima na hiljade. U Udruženju kažu da su im u Direkciji policije prilikom jednog sastanka rekli da je zvanično podneseno 615 prijava za nestanak beba. Ali Radna grupa MUP-a, samo za period od 2001. do 2006. godine, ustanovila je da je prijavljen čak 1.351 slučaj o nestanku ili otmici novorođenčadi!

– Od 2001. do novembra 2006. godine najveći broj prijavljenih slučajeva bio je u Nišu (122 bebe), Kruševcu (120) i u Kragujevcu (106). Nakon 2006. godine postoji oko 2.100 prijavljenih slučajeva, dok njih oko 3.000 nikada nije prijavilo svoju sumnju zbog nepoverenja u rad državnih organa – objašnjavaju iz Udruženja.

Državni organi do sada su, kažu u ovom udruženju, odbacivali svaku krivičnu prijavu za otmicu beba kao zastarele ili neosnovane.

Posle petooktobarskih promena, predstavnici udruženja pokretali su inicijative za sprovođenje istraga, protestovali, pisali MUP-u, ali uzalud.

– Bilo je očigledno da državni organi sve zataškavaju – odnose i sklanjaju kako medicinsku i drugu dokumentaciju tako i direktne dokaze – parafinske kalupe navodno obdukovanih beba – kažu u Udruženju.

Jedini pomak desio se 14. jula 2006. godine, kada je Narodna skupština Srbije usvojila izveštaj koji je pripremio anketni odbor, osnovan po zahtevu roditelja otete dece i koji je dao za pravo opravdanim sumnjama roditelja. U zaključcima se preporučuje da se ”promenom zakonodavstva roditeljima omogući adekvatna satisfakcija”. I od tada – ništa.

Ipak, nešto se konačno pokrenulo posle odluke Evropskog suda za ljudska prava u martu 2013. godine u slučaju ”Zorica Jovanović protiv Srbije”. Zorica Jovanović tužila je državu Srbiju zbog nikada istraženog slučaja navodne smrti njenog sina koga je zdravog rodila 1983. godine u porodilištu u Ćupriji. Treći dan po rođenju, saopštili su joj da je dete preminulo, nikada joj ne pokazavši telo. Sud u Strazburu je odlučio da je država Srbija povredila pravo na privatnost i na porodični život Zorice Jovanović, odredio nematerijalnu naknadu štete zbog pretrpljenih bolova u iznosu od 10.000 evra, ali i doneo još jednu veoma važnu odluku, koju je država Srbija morala da izvrši u roku od godinu dana od dana pravnosnažnosti ove odluke (naravno, ta odluka ni danas nije izvršena).

U Srbiji se otezalo sa primenom odluke suda o nezavisnoj istrazi. Komitet ministara Saveta Evrope izrazio je još 2015. godine zabrinutost zbog kašnjenja Srbije u izvršenju presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju nestalih beba i pozvao vlasti u Beogradu da što pre usvoje poseban zakon koji bi omogućio rešenje tog problema.

– Tražimo da mešovita komisija, sastavljena od predstavnika Ministarstva pravde, policije i roditelja obavi pune i nezavisne istrage na svakom prijavljenom slučaju – kažu u Udruženju.

Udruženje je iniciralo i predložilo formiranje mešovite komisije za ispitivanje postupanja državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Srbiji, što je prvo odobrio direktor policije, a potom je ministar Nebojša Stefanović inicijativu prosledio u proceduru usvajanja.

– Pokrenuta je procedura u kojoj je potrebno pribaviti mišljenja Ministarstva finansija, Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo i drugih državnih organa. Ova komisija prepoznata je kao nezavisno telo koje će u okviru svojih ovlašćenja ispitati svaki slučaj posebno i sve prikupljene činjenice do kojih se došlo tokom njihovog rasvetljavanja – kaže se u odgovoru MUP-a na naše pitanje o sudbini komisije.

Ovim bi država prvi put omogućila roditeljima da budu partneri, ali i kontrolori u istragama.

Zorica Jovanović je prva žena iz Srbije koja je uspela da pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu dokaže da su joj bila povređena ljudska prava i da joj država Srbija nije omogućila da se ispita sudbina njenog deteta.

– Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dete, sina, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provela s njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja i dobio ocenu 10 od lekarskog osoblja. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog – pucanje kapilara na mozgu – pričala je Zorica.

Ona 2002. godine dolazi do informacije da je njen sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih.