Igra je neizostavni deo dečjeg života i odrastanja. Kroz igru, deca stiču životne veštine, uče o socijalnim odnosima i njihovom funkcionisanju, uspostavljaju odnos prema sebi i prema okruženju. Igračke u ovom procesu nisu neophodno, ali jesu vrlo važno sredstvo. Danas su igračke važnije nego ikad pri razvoju igre i učenja – one predstavljaju mnogo više od predmeta za zabavu – neretko su i prijatelji, uteha, prenosni predmeti, i u dečjem svetu imaju veliku ulogu i važnost.
Pažljivo posmatranje dece tokom igre: koje uloge zauzimaju, kako razvijaju igru, koja značenja i na koji način učitavaju – može nam mnogo reći o specifičnostima deteta, ali i o važnosti igre uopšte.
.jpg)
Pre neki dan smo se vraćali iz vrtića, kada mi je Dule sav uzbuđen rekao koliko voli da se igra frizera.
-Sjajno, igrao si se frizera u vrtiću?
-Nisam.
-Zašto?
-Zato što je to igra za devojčice.
Eto ga – ono čega sam se bojala, što sam pokušavala da izbegnem od kada se rodio. Igračke, knjige, tv emisije, ljudi koje vole – svi im poručuju da nešto jeste a nešto nije za njih. Kako onda da ne poveruju u to?
Pustite decu da sama odluče šta im je zabavno. Pustite ih da razvijaju raznovrsne veštine i sposobnosti.
Kada bismo decu pustili da biraju igre i igračke, da li smo sigurni da znamo šta bi ona izabrala? Da li bi sve devojčice birale lutke, a svi dečaci autiće? Sigurno da ne bi, to je očigledno, ali šta je sa većinom? Da li je ta većina dokaz da je izbor igre unapred uslovljen polom? Koliko okruženje utiče na ideju šta je prikladna igračka za dete određenog pola?
Deca brzo nauče da prate naše reakcije i naše (možda i nesvesno) oduševljenje igračkama koje smatramo primerenim polu deteta. Jer MI očekujemo da će se one detetu svideti, jer smo MI tako naučeni. Da li se isto oduševljavamo kada dečak dobije slagalicu i kada dobije Spajdermena? Kada devojčica dobije kocke i kada dobije princezu? Deca kroz svoje izbore traže potvrdu i odobravanje, jer znaju da određene igračke izazivaju naše pozitivne ili negativne reakcije, svesne ili nesvesne.
.jpg)
Činjenica je da se većina devojčica spontano okreće igrama uloga i lutkicama, kao i da često dečaci prosto obožavaju točkove i mašine (moj sin je primer). Nije ni čudo jer se ugledaju na odrasle, koji svakog dana i sami igraju određene uloge. Deca uče imitirajući. Uvežbavaju ponavljanjem. Igra često predstavlja ulaženje u uloge koje su videli od odraslih – zanimanja, porodični odnosi, svakodnevni poslovi… Na taj način uočavaju, usvajaju i uvežbavaju društvena očekivanja, pronalaze svoje mesto i određuju svoje dalje angažovanje i izbore u skladu sa njima.
Osim proste imitacije, na razvoj igre i mašte utiču i naše sugestije. Devojčice su naučene da insistiraju na roze boji, a dečaci na ne-roze (najčešće plavoj, mada oni bar imaju veći izbor). Na taj način obeshrabrujemo potrebu za učenjem, istraživanjem, ispitivanjem granica i svojih mogućnosti. Možda je izbor naše dece čime se igrati uslovljen mnogo više nego što mislimo – reklamama, porukama proizvođača, prodavaca, pa i nas samih i čitavog društva.
Ne mogu se sve devojčice, kao ni svi dečaci, svrstati u isti koš. Ne možemo im tek tako oduzeti pravo na interesovanje i reći – to nije za tebe jer si dečak/devojčica. Pretpostavkom da pol određuje naš identitet, usmerava naša interesovanja i opredeljenja daleko smo zalutali u predrasude i u senku bacili temperament, želje, mogućnosti, sposobnosti. Pretpostavili smo da nam je rođenjem određeni broj interesovanja dat, a određeni prosto oduzet.
Ukoliko im nije data mogućnost, deca nikada neće iskusiti čar i zadovoljstvo određenih tipova igara. Zamislite samo koliko je to tužno i ograničavajuće! Dečaci vežbaju krupnu motoriku i hrabrost, a devojčice finu motoriku i koncentraciju. Dečaci se ohrabruju da budu snažni, aktivni, brzi, da spasavaju svet, jure negativce, budu graditelji, inženjeri, dok se sa devojčicama razgovara, kod njih se razvija nežnost, empatija, podstiču se da se igraju statičnih igara, da budu brižne i lepe. Ukratko, svodi se na to. Devojčice se definišu kao nežne, princezice, kuvarice, koje se kikoću i šminkaju. Da li je to sve što naše ćerke mogu i treba da budu? Dečaci su arhitekte, konstruktori, inženjeri, borci, junaci – da li je to jedina veština i sposobnost naših sinova?
Dečaci zainteresovani za frizeraj, da ne bi bili ismejani i obeleženi kao ”čudni” – prosto će prestati da se igraju četkom i makazama. Devojčice koje žele da trče i prevrću se, bivaće sputavane da se ne penju na tobogan jer su ”devojčice i nose haljinicu, a pentranje je za dečake” (istinita priča).
Dule je za drugi rođendan dobio knjigu u kojoj može da bira uloge u kojima će se naći. Knjižica nudi više mogućnosti – može da postane spasilac, vozač formule, vatrogasac, bagerista, kamiondžija… Znate li kako izgleda ženska verzija iste knjige? Junakinja te knjige je princeza i sadrži popis svih ”aktivnosti” koje su primerene jednoj princezi – odmaranje, češljanje, šminkanje… To je to. Dečaci mogu biti šta god požele (dok nije roze). Devojčice mogu biti princeze.
Ni dečacima nije lakše. Odvraćamo ih od važne igre uloga – kao da jednog dana neće postati očevi, muževi, kao da je profesionalna karijera i osnaživanje jedino što je njihov životni zadatak. Otimamo im kolica za bebu i roze pegle iz ruku kao da su se dohvatili opasnog alata, kao da će im nekom magijom te bezopasne igračke naškoditi i pretvoriti ih – o užasa – u ljude koji umeju sebi da popeglaju ili skuvaju nešto.
To ne znači da deca treba da zamene uloge, niti da se razlike među polovima u potpunosti brišu. Samo ne treba da im te uloge budu ograničene. Da im ne otimamo iz ruku igračke za koje smo procenili da nisu za njihov pol. Za početak dosta. Zastupanje ove podele ograničava dečju maštu, sužava im izbore na one koji su socijalno prihvatljivi i smanjuje mogućnosti i prilike za učenje i sticanja novih veština i na kraju krajeva, za uživanje u igri. Igra nema pol i nema granice. Igra je ista za sve. Ili bar trebalo da je tako.
.jpg)
Kako izbeći zamke ovih stereotipa?
Sjajne predloge ne samo o pitanju igre i gračaka, već i o mnoštvu mogućnosti za razvijanje samopouzdanja, za razvoj jezika, izgradnju drugarstava, iskazivanje osećanja, telesnih veština i ostalo pronašla sam u knjizi Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE, koju nam donosi Kreativni centar. Evo nekih od njih.
Igra je polje slobode. Zašto je onda ograničavamo? Nudeći deci raznovrsne igračke i slobodu pri izboru, podstičemo ravnopravan odnos među polovima, ohrabrujemo međusobno druženje, socijalni, psihički, emocionalni rast i učenje.
Pokušajte da iz svog govora i postupaka izbacite određenja dečaka i devojčica kao ovakvih ili onakvih. Prestanite da govorite da su dečaci nemirni zato što su dečaci, da su devojčice zrelije i naprednije, da dečaci ne plaču, da se devojčice ne prljaju, da su lepi ili pametni zato što su određenog pola. Umesto kao dečaka ili devojčicu, dete posmatrajte kao dete – što ono i jeste.
Fokusirajte se na karakter i posebnosti svog deteta. Ono nije ”tipičan” dečak ili ”prava” devojčica. Razmislite o tome šta vaše dete voli, koja su njegova interesovanja, prednosti, koje je sposobnosti bolje razvilo i to ohrabrujte. Možda i ne znate da imate baš spretnu i okretnu devojčicu. Otkrijte po čemu je vaše dete jedinstveno, ne obazirući se na to kojem polu ta osobina pripada.
Razgovarajte sa decom o onome što vide, čuju, doživljavaju, recite im i pokažite da postoji više mogućnosti od ono ga što vide u crtaćima, knjigama.
Dečje ponašanje nije urođeno i može se menjati – eksperimetišite, isprobavajte nove stvari. Zašto se Betmen ne bi provozao u kolicima za bebu?
Kada mi, odrasli, razbijamo nevidljive društvene strukture, i kada se prema deci odnosimo ravnopravno, pokrećemo nešto veliko. Pružamo deci sto različitih mogućnosti na koje će postojati. Pružamo im slobodu.
Osim što nudi rešenja, knjiga Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE vrlo precizno uočava i prikazuje nesvesne rečenice i postupke kojima decu ograničavamo i namećemo im određena očekivanja, kako naša prema njima, tako i njihova prema samima sebi. Igra je samo jedno od polja na kojima svakodnevno nesvesno utičemo na decu. U ovoj knjizi sam pronašla toliko dobrih i životnih primera, jasnih obrazloženja i kreativnih rešenja za svakodnevne situacije. Nisam ni znala na koliko nivoa je naša uloga u ovom procesu važna, a i vi ćete se iznenaditi. Počev od ideja za igru, tema za razgovor, jasnih ilustracija koje gađaju ”pravo u metu”, stvarnih situacija i načina da se one prevaziđu – sve je u ovoj knjizi pažljivo i ciljano vođeno ka jednom divnom i velikom cilju – osloboditi najpre svoj um, a zatim i dečju igru i maštu.
Ja sam mama dečaka koji je sve samo ne ”tipičan dečak”. Nije sportski tip uopšte, voli da se igra duboko koncentrisan, obožava sestrine lutkice i kućice, visoko je senzitivan, emotivan, vrlo rano je progovorio i verbalno je napredniji od vršnjaka. Ne bih rekla da je i po čemu manje dečak od bilo kod drugog. Nije da se ne sekiram, ali ne zbog njegove muškosti, već je samo po sebi zahtevno i osetljivo odgajati nežno i emotivno dete. Najvažniji korak na tom putu bio je da prihvatimo i definišemo sebi šta on jeste, a šta nije. I da to shvatimo kao promenljive kategorije, usput ga podržavajući i ohrabrujući da bude onakav kakav želi. To je značilo da ne mora da skače na trambolini sa svojim drugarima, da ne mora da kaže dobar dan teti koju ne poznaje da bi joj se dopao, da ne mora da recituje pesmice koje zna jer je stidljiv, da njegove strahove ne umanjujemo, njegove brige ne potiskujemo. Da nije manje muškarac ako ne želi da potrči za loptom, niti je ”ženski petko” ako poželi da se poigra u kuhinjici.
Nisam se ustručavala da potražim informacije, da pitam, razgovaram, razmenjujem iskustva i čitam. Informacije su nam danas dostupnije nego ikad, važno je znati dobre i proverene izvore. U moru roze i plavih knjiga ”za devojčice” i ”za dečake”, pronašla sam knjigu Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE i osećaj je bio kao da sam pronašla starog prijatelja. Nekog ko razume da su deca – prvo DECA, a tek onda devojčice i dečaci.
Želim da moj sin iskusi sve mogućnosti na ovom svetu – da nauči koliko je taj svet bogat i raznovrstan. Želim da granice sebi postavlja on sam, da one ne budu nametnute od strane društva. Želim da o tome šta (mu) je lepo sudi na osnovu svog iskustva i ukusa, a ne na osnovu nametnutih ideja. Želim da njegov izgled i ponašanje oslikavaju njegovo unutrašnje stanje.
Kada bi u igri bilo ravnopravnosti, postojale bi samo igračke – umesto igračaka za devojčice i igračaka za dečake. Igračke ne služe samo za zabavu – one su vrlo važna sredstva za učenje. Umesto na osnovu toga da li su za devojčice ili za dečake, birajte ih prema tome koje veštine i znanja želite da kod svog deteta podstičete i razvijate. Učite decu onome što je zaista važno. A prave vrednosti ćete prepoznati po tome što su uvek i bez izuzetka – univerzalne.
Komentari (0)