Dijabetes melitus tip 1 (DMT1) je hronična, multifaktorijalna, autoimuna bolest, genetski predisponirana, a pokrenuta faktorima okoline. Posledica je progresivne autoimune destrukcije insulin produkujućih β ćelija pankreasa, što rezultuje deficijentnom sekrecijom insulina, hiperglikemijskim sindromom i permanentnom potrebom za doživotnom administracijom egzogenog insulina (Paschou SA et al, 2018). Smatra se da genetska predispozicija zajedno sa nepoznatim faktorima okoline rano u životu pokreće gubitak auto-tolerancije prema insulin-produkujućim β ćelijama pankreasa (Thorsen SU et al, 2018). Faktori okoline, koji mogu generisati proces autoimune destrukcije β ćelija pankreasa se i dalje istražuju (Piemonte L, 2019).
Foto: Freepik
Dijabetes je jedan od najvećih, globalnih, gorućih, zdravstvenih problema XXI veka, s obzirom da incidenca i prevalenca svih tipova dijabetesa raste svuda u svetu, kao i da su komplikacije bolesti veoma ozbiljne, zahvataju veliki broj sistema i organa i značajno povećavaju troškove lečenja ovih pacijenata. Podaci iz literature ukazuju da prevalenca dijabetesa tipa 1 konstantno raste, a najviše u zemljama Skandinavije i Bliskog istoka. U poslednjih nekoliko decenija godišnja incidenca u visoko razvijenim zemljama raste za oko 3% godišnje (Patterson CC et al, 2009) (Dabelea D, 2009) (Gale EAM, 2002). Najnovija istraživanja objavljena u časopisu „Diabetologia” (časopis Evropskog udruženja za dijabetes – EASD) pokazuju da broj novootkrivenih slučajeva sa dijabetesom tipa 1 širom Evrope raste za 3.4% godišnje. Ukoliko se ovakav trend nastavi, incidenca će se duplirati u narednih 20 godina. Iako se najviše stope incidence registruju u razvijenim zemljama, najveći porast broja obolelih očekuje se u zemljama u razvoju, gde spada i naša zemlja.
Tip 1 dijabetesa se trenutnim naučnim saznanjima ne može prevenirati. Zato je u poslednje vreme imperativ postao pronaći jednostavno, jeftino i lako dostupno sredstvo koje može prevenirati i usporiti progresiju bolesti.
Brojne ekološke studije dokazale su udruženost nivoa vitamina D i incidence dijabetesa tipa 1, čime se postavlja hipoteza da vitamin D može imati značajnu ulogu u etiopatogenezi ove bolesti.
Foto: Freepik
Vitamin D, sintetizovan u koži nakon izlaganja UV zracima ili unet hranom, eksprimira značajne imunomodulatorne efekte u smislu indukcije imunološke tolerancije, smanjenja produkcije antitela, a samim tim i redukcije inflamacije na terenu insulitisa uzrokovanog autoimunskim mehanizmima. Ova svojstva vitamina D predstavljaju osnov njegovih preventivnih i terapijskih efekata. Zapravo, opservacione i kliničke randomizovane studije pokazale su veoma korisne efekte suplementacije vitaminom D na imune funkcije organizma kao i efekte na regulaciju inflamatornih procesa. Mnoge studije su dokazale da adekvatna suplementacija vitaminom D umanjuje rizik od nastanka i progresije autoimunskih bolesti, uključujući i dijabetes tip 1.
Preporuke „Vodiča kliničke prakse za evaluaciju, lečenje i prevenciju deficita vitamina D” koje je sumirao prof. dr Michael F. Holick, a koje su publikovane jula 2011. godine u Journal of Clinical Endocrinology & Metabolism su da se status vitamina D procenjuje na osnovu serumske koncentracije 25-hidroksi vitamina D – 25(OH)D, koji predstavlja glavnu cirkulišuću formu vitamina D. Zato se i koristi kao marker statusa vitamina D, a koji se definiše kao:
- Deficijencija vitamina D – nivo 25(OH)D manji od 20ng/ml
- Insuficijencija vitamina D – nivo 25(OH)D između 21-29ng/ml
- Suficijentni nivo vitamina D iznosi 30 do 100ng/ml
Foto: Freepik
Još 2008. godine utvrđeno je da je deficijencija vitamina D epidemijskog karaktera i da oko milijardu ljudi na svetu ima deficit vitamina D (25(OH)D < 20ng/ml), dok je za poslednjih 10 godina status vitamina D u proseku niži za 20% (Chagas CE et al, 2012) (Ginde AA et al, 2009).
Deficijencija vitamina D je najveći, neprepoznati, zdravstveni problem. Postoji potreba za boljim razumevanjem značaja vitamina D za sveukupno zdravlje, ljudsku dobrobit i blagostanje (Holick MF, 2003), kao i moguće povezanosti deficita vitamina D i širokog spektra bolesti današnjice (Holick MF, 2007).
Imajući u vidu evidentan dokaz brojnih epidemioloških studija o deficitu vitamina D u svim uzrasnim grupama širom sveta, potvrđen i u grupi pacijenata sa DMT1, ispitivana je potencijalna biološka interakcija između deficita vitamina D i dijabetesa. Naime, dokazan je deficit vitamina D kod dece i adolescenata sa tipom 1 dijabetesa, kako u trenutku postavljanja dijagnoze, tako i tokom trajanja bolesti.
Stoga, optimalni status vitamina D, posebno u najranijem detinjstvu, predstavlja najverovatnije, značajnu meru prevencije dijabetesa tipa 1. Takođe, suplementacija adekvatnom dozom vitamina D uz regularnu primenu insulina kod dece i adolescenata sa dijagnostikovanim dijabetesom tipa 1, predstavlja verovatnu meru prevencije komplikacija i usporavanja progresije bolesti.
Za Bebac.com priredila:
Dr Vesna Cvetković, Klinika za dečje interne bolesti Klinički centar Niš
Komentari (0)