Zašto moje dete kod kuće ne skuplja igračke, a u vrtiću je prvi? Da li ste i vi roditelj koji se zapitao kako to da njegovo dete u vrtiću sedi mirno dok se služi hrana, izuva samo patike, pere ruke, a kod kuće i nije baš tako? Znamo da za roditeljstvo priručnik ne postoji, ali smo Maju Boškić, vaspitačicu u novosadskom klaster vrtiću „Kalimero“ i jedna od osnivačica Udruženja za podršku deci, roditeljima i vaspitačima „Mali koraci“, zamolili da nam približi vrtićke prakse koje mogu da pomognu u vaspitavanju malog deteta. Ovo su praktični saveti kako da se ponašate u određenim situacijama koje su vam pripremili Bebac i vaspitačica Maja Boškić.
Šta da radimo kada nam dete dobije tantrum? Šta u vrtiću radite kada dete na vratima plače i neće da uđe?
Kada se dešavaju tantrumi kod dece u porodici ili kada decu dobijemo uznemirenu u vrtiću, na primer, na vratima, tada nema puno priče. Nema disciplinovanja. Kada se u mozgu aktivira amigdala, centar koji kaže „bori se, zaledi ili beži“, nema prostora da decu nešto ubeđujemo i da sa njima puno verbalizujemo.
Možete uzeti i umiriti dete. Prosto, telesno ga malo nunati, dozvoliti detetu da se fizički smiri, prvo uz vas, jer ste vi prvo fizičko okruženje koje mu pruža sigurnost, a zatim ćete imati priliku i da porazgovarate sa detetom.
Zašto moje dete u vrtiću skuplja igračke, a kod kuće ne?
Ako odrasli samo donesu pravila i kažu: „Igračke vraćamo na svoje mesto“, jako puno energije će koristiti za podsticanje dece da to rade.
Ukoliko sa decom sednemo, pa im kroz primer ili neku ilustraciju pokažemo šta znači složena soba, a šta znači nered u sobi, zašto se određene igračke vraćaju na mesto, zašto nam je to važno i zašto nam to kao zajednici treba, te situacije dovode do toga da deca uče i rado slede pravilo. Na nivou dečijeg razumevanja važno je razgovarati sa njima.
Kako da reagujemo kada malo dete napravi grešku? Prospe vodu ili vodene bojice po stolu, stolnjaku, tepihu, na primer?
Roditelji treba da imaju svest da imaju posla sa malim detetom – greške su neminovne. Prvo roditelj treba da je regulisan, da bi dete učilo od njega o samoregulaciji. „Ovo se desilo, treba da budemo pažljiviji, šta možemo sledeće da uradimo“.
Vi ako pitate dete šta možemo da uradimo, a ono vidi da u tom trenutku niste ljuti na njega, pozvaćete ga da se umiri, dete ima priliku da razmisli, šta ono može da uradi da popravi stvar.
Deca različito reaguju, neka će se možda će se iznenaditi. Kad vidi da vi ne paničite kad je greška, ono će imati priliku da uđe malo u neki drugi režanj mozga, prefrontalni korteks, i promisli šta može da uradi da to reši. Greške su jako važne za učenje, pogotovo kod male dece.
Važno je da decu ne regulišemo svojim besom, da nas se oni plaše ili stide što su napravili neku grešku. Važno je da se ona regulišu željom i motivacijom da poprave stvari. Zato je važno da im dozvoljavamo da greše.
Šta dete od tri godine treba zna? Da samo opere ruke?
Dete uči u stimulativnoj sredini. Mi kao odrasli stvaramo za decu takav prostor gde deca mogu da učestvuju u rutini pranja ruku. Prostor se mora tako definisati da je detetu dostupno da provežbava niz radnji.
Ako dete nešto provežbava u mlađem uzrastu, lako nam je onda da pričamo o pranju ruku sa tri godine. Ali, ako mi detetu peremo ruke do treće godine, ono je sigurno pasivni posmatrač i vode i sapuna i česme. Mi odrasli smo dužni da detetu dajemo prilike da ono iskustveno uči i tako savladava životno praktične situacije, kao što su pranje ruku, raspremanje igračaka, brisanje nakon igre sa materijalima koji se rasipa… Mi smo ti koji organizujemo decu.
Šta znači da je dete loše vaspitano?
U društvu se ovaj izraz koristi za dete koje nije naučeno osnovnim društvenim i socijalnim normama. Kada vidimo da dete nema određene veštine, neprilagođeno se ponaša u javnosti, ima nedostatak empatije, onda se kaže da je nevaspitano.
Odgovornost je na nama odraslima koji o deci brinemo. Dete se uči samoregulaciji, mi odrasli smo prvi model ponašanja i zato je važno da smo mi regulisani. U vrtiću srećemo decu izazovnog temperamenta ili decu koja su različitog temperamenta u odnosu na svoje roditelje, imaju poteškoće u razumevanju.
Dete svojim ponašanjem komunicira sa svetom oko sebe. Ponekad nam to ponašanje otkriva šta je to što dete ne ume da kaže. Roditelji prvo treba da se pitaju „Zašto dete nešto radi“, umesto da zaključujemo da je dete nevaljalo. Ovakva postavka nas vodi od okrivljivanja do povezivanja sa detetom, do empatije, pomaže nam da otkrijemo da zaustavimo nepoželjno ponašanje a da istovremeno negujemo odnos. Jako je bitno razumeti da deci moraju da budu namirene osnovne životne potrebe – da su siti, suvi, naspavani, da nisu bolesni, pa onda možemo da pričamo o tome šta njihovo ponašanje nama govori.
Veoma često roditelji su pod stresom zbog načina i brzine života. Propuštaju šanse da se povežu sa decom. Privrženost, težnja da se očuva bliskost, povezivanje je jako važno. Privrženost budi roditeljske instikte i dete čini umiljatijim. Moć roditelja se stvara kroz povezanost sa detetom.
Kako se u vrtiću sprečava nepoželjno ponašanje?
Vrtić je ustanova, u njoj važe pravila kao u svim predškolskim ustanovama i školama koja se bave vaspitanjem i obrazovanjem dece. Roditelji su nam veoma važni u ovom pitanju jer zajedno sa njima stvaramo bezbednu i podržavajuću atmosferu u ustanovi. Zajedno, radeći na vrednostima, koje su nam važne, više smo okrenuti prevenciji, učimo ih šta porodica može da nauči u vrtiću i prenese na svoju mikrozajednicu.
Dete ne sme da koristi fizičko nasilje prema drugoj deci i osobama u vrtiću, uče se da koriste prikladan jezik i izražavanje, učimo roditelje i decu da poštuju zajednički prostor i imovinu. Kroz svakodnevne rituale decu učimo da je vrtić sigurno mesto, da smo svi deo jedne zajednice koja treba da se poštuje i uvažava.
Evo kroz primer rituala obedovanja. U ovaj svakodnevni ritual su uključeni i drugi u vrtiću – servirke koje pripremaju hranu i spremačice koje zajedno sa decom brinu o higijeni prostora. Učimo decu osnovna pravila o ponašanju tokom obroka, uključujući sedenje za stolom, korišćenje pribora. Na koji način se poslužuju, kako brinu o sortiranju sudova, odlaganju ostataka hrane, gde vraćaju kolica nakon obroka…Svi ovi mali koraci su prilika da dete učestvuje i uči kako da doprinese zajednici kojoj pripada, tada se veoma, veoma retko dešavaju nepoželjna ponašanja.
Na koji način možemo tu praksu mi roditelji da primenimo kod kuće?
Kada dođe kući dete ne treba da ima raspored časova. Važno je da sa se igramo sa svojom decom, da sa njima provodimo vreme i poklonimo im pažnju koja je nepodeljena. Roditelj bi trebalo da bude rasterećen od toga da je to neko posebno vreme za igru sa detetom. Igrati se može i dok se stavlja ručak ili veš na pranje i dok se priprema večera.
Treba naći mesta rutina u porodici, aktivnosti koje se svakodnevno ponavljaju i dati deci neki zadatak i način učešća kako mogu da pomognu roditeljima, a da to opet bude nekako igroliko i uz razumevanje šta dešava i zašto nam je ovo važno.
Kako to može da pomogne kod discipline malog deteta?
Neophodno je definisati očekivana ponašanja na način koji je razumljiv deci.
Mi u vrtiću koristimo često vizuelne prikaze kao povod za razgovor o njima. Važno je da su deca uključena, da se razgovara o pravilima ponašanjama i zašto se nešto radi, kako se radi i kako to utiče na njih i na druge oko njih.
Ovde imamo priliku i za imenovanjem emocija sa decom i razvojem socijalne i emocionalne inteligencija koja je ključna za uspeh i učenje u životu. Deca nemaju veštine kojim bi odgovorila na pojedine situacije, naše je da ih naučimo. Važno je da deca uče od odraslih koji su dosledni. U vrtiću smo u kontaktu sa većim brojem dece. Retko se dešavaju odstupanja. Grupa sama nauči da živi koherentno ako je svima jasno šta se i kako radi i šta se od dece očekuje da bi nam svima bilo prijatno u vrtiću. Ulaganje u odnos sa decom čini decu privrženom, umiljatom a vaspitače strpljivim profesionalcima koji onda u ovom poslu uživaju.
Komentari (0)