Od rođenja našeg prvog deteta, pa i u periodu trudnoće, počinjemo da se bavimo roditeljstvom kao temom na sve moguće načine: od škola roditeljstva, radionica, knjiga, savetovanja sa stručnjacima i slično. Da, važno nam je i želimo da pratimo savremene tokove, želimo da se menjamo, da što manje grešimo i da budemo što bolji roditelji. Ipak, biti roditelj je uloga, što znači da ispod te uloge stoji čovek, ostvaren, neostvaren, sa željama, potrebama, frustracijama, strahovima i raznim emocijama koje nas ne napuštaju baš tako lako kad svašta saznamo i postanemo roditelji. Naprotiv – pojačaju se!
Najgori kvaritelji odnosa roditelj-dete jesu upravo strahovi, manjak samopouzdanja, osećaj nevrednosti i navika da se ne izražavamo ličnim jezikom, već naučenim frazama o opšteprihvaćenim društvenim pravilima (a ne našim). Sve te emocije i sva ta ponašanja kvare naš odnos s detetom jer godinama pre toga kvare naš odnos prema nama samima, sopstvenim granicama, zdravlju, dostojanstvu, integritetu, egu… To nas dovodi do toga da jeste važno da znamo mnogo o deci, a naročito o razvojnim fazama i o tome šta možemo očekivati od njih u kojoj fazi i da se onda odgovorno pozabavimo radom na sebi. Međutim, lični razvoj jeste celoživotni proces i često izgleda kao jedan korak napred, dva pozadi i često smo u iskušenju da odustanemo i prepustimo se… Ali, tu nastupaju ti mali mudraci, sa ogromnom željom da sarađuju, da nas nauče i podsete šta sve već znamo!
.jpg)
Foto: Fotolia
Oni nas odlučno, svim svojim bićem, nekad suptilno, svim komunikacijskim veštinama, ne štedeći energiju, teraju da nađemo sebe i da nastavimo sa razvojem, jer oni nikada nisu i neće pristati na odnos sa čovekom u ulozi roditelja, već sa čovekom SA SOBOM U SEBI koji je srećom njihov roditelj. To nepristajanje na lažan odnos takođe jasno pokazuju kroz razne bolesti fizičke prirode, ali i emotivne i psihološke blokade i kasnije u životu.
Kao instruktor za masažu beba na časovima sa roditeljima često sam u prilici da vidim tu kompetentnost beba do godinu dana. Evo jednog zanimljivog primera:
Na jednom času dogovor je bio da tata masira bebu (3 meseca), dok mama posmatra, s tim da se mama trudila da je beba ne vidi kako ne bi ometala njihovu interakciju. To je bio PRVI put da tata masira bebu. Ona je nakon nekog vremena počela da se vrpolji, i pokušala da iskomunicira sa tatom, tražeći ili mamu ili kraj masaže ili nešto treće, na šta je tata reagovao zaista toplo i uz verbalnu komunikaciju i osmeh je malo umirio bebu. Međutim, nije baš umirio mamu. Naravno, mamin nemir nije osetio niko od prisutnih, osim NJE – njene učiteljice, koja je ubrzo počela tiho da plače i jasnije da se opire masaži. Tada se mama konačno pojavila ispred nje, i istog trenutka raspršila svu dotadašnju energiju. Nakon toga je usledilo dojenje i jedno divno povezivanje i mir kod sve troje!
Sada bi ovaj tok događaja lako mogao da nas navede na pomisao da je beba jednostavno samo bila gladna. To je tako prosto i takvi zaključci ne vode baš razumevanju bebinih potreba, a pogotovu ne razumevanju njihove kompetentnosti i potrebe da sarađuju. Šta se zapravo dešavalo: Tata je bio vidno uzbuđen zbog prve masaže i ušao je u odnos sa bebom sa ogromnom željom da bude uspešan, a sa svakim bebinim negativnim signalom slabilo mu je samopouzdanje. Njegovo dete je jasno tražilo od njega da to pokaže, da bude on, da je sasvim u redu da prvi put takva interakcija doživi potpuni „neuspeh”, da nisu povezani kao što su ona i mama, jer je to prirodno za taj period, da joj treba vremena. Od mame je takođe tražila da nađe sebe i da bude ona, kakva god bila, da umire jedna drugu kroz odnos, da joj prizna npr. „Oh, osetila sam da sam ti potrebna, da si gladna, da ti nije sad do masaže…”, tražila je samo da mama prizna svoje emocije. Tek kad je mama sebi priznala šta oseća, uspela je da zadovolji bebine potrebe. Za takav odnos su se poprilično potrudili sve troje PODJEDNAKO! Beba je bila savršen učitelj, ali i mama i tata dobri đaci.
.jpg)
Foto: Fotolia
Drugi primer je skorašnja situacija iz mog ličnog razvoja, gde je terapeut i razvojna podrška bio moj sin od 3 godine. Kako mu je „ribanje” lavaboa omiljena zanimacija posle pranja ruku, dešava se da se presvlačimo na svakih sat vremena zbog ukvašenih rukava. Tog dana, posle nekoliko presvlačenja došao je do mene da mi pokaže novo remek-delo, gde je pored rukava bio mokar i prednji deo. Ono što sam osetila je zaista kombinacija nervoze, nemoći i blage ljutnje jer mi je dosadilo da obavljam tu radnju po ceo dan, ali je deo mene osetio i sreću koju je on doneo sa sobom zbog ushićenja i radosti koje mu donosi to igranje sa penom. Ipak, ništa od toga nisam pokazala onako autentično iz sebe, jer sam motala po glavi koja bi bila najprikladnija reakcija. Nisam se zapitala – a za koga najprikladnija? Tako sam samo bezvoljno rekla „Pa ja nemam reči”, na šta je on automatski, iz sebe, vrlo kompetentno, bistro i bez namere provokativno, rekao: „Ali, mama ti pričaš”!
Kakav savršen čas, kakva sažeta lekcija, nejasna samo onima koji preplavljeni definicijama ne mogu da oslobode svoj kapacitet za prosuđivanje. Da, bila sam i još uvek sam često jedna od tih. Čak i tada sam pola dana prepričavala situaciju kao zanimljivost, bivajući ponosna na njegovo zapažanje, bez uvida u to koliko je zapravo hteo da mi pomogne da ovog nemuštog roditelja zamenim svojim ja. „Mama ti pričaš” značilo je: Ako pričaš, imaš reči… ako imaš reči, reci mi kako se osećaš u vezi sa tim što sam uradio, gde su tvoje granice, budi mi autoritet, ako si sa prvom reakcijom pogrešila, pokaži mi kako se to čovek ispravi u sledećoj, ma uradi bilo šta što pokazuje da imaš sebe i da si TI ovde prisutna, jer inače sa kim ja bez tebe da imam odnos?!
Smatram da je važno da priznamo deci kompetentnost i doprinos našem ličnom razvoju, pa tako i njihovom razvoju kroz odnos sa nama. Oni se zaista trude, iz minuta u minut, a na nama je samo da otvorimo um za tu mogućnost da kad naučimo sve o previjanju pupčane rane, dojenju, spavanju, fazama razvoja i slično, počnemo da učimo od naše dece.
Iz poštovanja prema njihovom radu, želim da napomenem da je inspiracija za ovaj tekst došla iz predavanja i radionica Centra Prirodno roditeljstvo, Tomislava Kuljiša, kao i knjige „Vaše kompetentno dete” Jespera Jula.
Autor: Jana Vulinović
Izvor: Najboljamamanasvetu.com
Komentari (0)