Uticaj roditelja na odabir i unos hrane kod dece

Nova istraživanja pokazuju da sklonost prema određenoj hrani kod male dece može biti povezana s rizikom od gojaznosti kasnije u životu. Roditelji i staratelji mogu uticati na sklonost prema određenoj hrani, a ovde ćemo opisati neke strategije koje mogu biti korisne kao i one koje mogu imati suprotan učinak.

Gojaznost je složeno stanje na koje utiču i genetika i uzročnici iz okoline. Za odrasle je karakteristična kao indeks telesne mase (BMI) ≥ 30 kg/m2, dok je prekomerna telesna težina od 25-29,9 kg/m2. Kod dece, prekomerna telesna težina i gojaznost se definišu pomoću lestvice rasta i prilagođavanja BMI. Trenutno u Evropi, jedno od petoro dece ima prekomernu telesnu težinu ili je gojazno. Ta deca imaju povećan rizik od razvoja hroničnih bolesti kao što su bolesti srca i dijabetes.

Geni određuju sklonost da postanemo gojazni, a ishrana i telesna aktivnost mogu biti odlučujuće u kojoj meri će se gojaznost razviti. Osim toga, veliki uticaj na izbor hrane ima okolina.

Nova istraživanja ukazuju da roditelji (staratelji) mogu direktno ili indirektno uticati na sklonost deteta prema određenoj hrani, što opet utiče na energijski unos. Istraživanje koje je uključilo decu u uzrastu kada prelaze na čvrstu hranu pa do polaska u osnovnu školu (pet ili šest godina starosti) ukazuje da prehrambene navike usvojene u ranoj dobi utiču na izbor hrane tokom celog života. Roditelji mogu snažno uticati na izbor dečje hrane jer imaju pojačanu kontrolu nad dečjim aktivnostima u toj dobi, a spoljašnji uticaji, poput škole i vršnjaka, obično su minimalni. Nakon što deca krenu u školu, većina je već razvila svoje prehrambene sklonosti (volim ili ne volim) tako da je uvođenje promena u ishranu znatno teže. Pozitivan uticaj roditelja je od vitalnog značaja za usvajanje zdravih životnih navika kod njihove dece u ranoj dobi.

Sklonosti u ranom detinjstvu
 

Bebe imaju urođenu sklonost prema određenim ukusima i nesklonost prema ostalim ukusima. Dojenčad preferira hranu slatkog ukusa i odbacuje hranu gorkog ukusa, kao što je neko povrće. Ovo se može sagledati kao evolucijski mehanizam, jer je u prošlosti, slatki ukus ukazivao na izvor energije (kalorije), dok je gorki ukus ukazivao na hranu koja je potencijalno otrovna. Neki naučnici pretpostavljaju da deca počinju prihvatati gorki ukus u dobi od 14-180 dana.

Kako deca odrastaju, mogu odbijati hranu i postaju izbirljiva oko određenih namirnica. Nesklonost za unos nove hrane naziva se neofobija. Neofobija je minimalna oko šestog meseca starosti, tako da je dojenčad tada najspremnija jesti novu vrstu hrane. Kategorija hrane koju dojenčad obično odbacuje je povrće, što lako može dovesti do smanjenog unosa hranjivih materija. To predstavlja izazov za mnoge roditelje, a oni reaguju na razne načine. Neki daju svojoj deci ono što ona žele da ih smire, drugi prestaju davati deci jako ukusnu hranu, insistirajući na voću i povrću, nagrađuju decu nakon što pojedu hranu bogatu hranjivim sastojcima, ili ne čine ništa od navedenog.

Najnovija istraživanja ukazuju na razloge takvog ponašaju dece prema hrani te što roditelji trebaju učiniti za podsticanje zdravih prehrambenih navika koje će trajati u odrasloj dobi. Reakcije roditelja koje se baziraju na intuiciji kao što su ograničavanje unosa nutritivno manje vredne hrane, insistiranje na hrani bogatoj hranjivim materijama ili nagrađivanje za dobro ponašanje – zapravo bi mogle imati suprotan učinak i dovesti do usvajanja nezdravih prehrambenih navika, što bi moglo dovesti do gojaznosti kasnije u životu.

Roditelji ponekad svojoj deci ograničavaju unos vrlo ukusne (a često i energijski bogate) hrane nadajući se da će deca odabrati zdravije namirnice, ali to često ima suprotan učinak. Ograničavanje ukusnih jela kod dece obično povećava njihovu želju baš za tim jelima. Osim toga, neke studije su pokazale da su deca kojima su roditelji ograničavali određenu hranu, imala veću verovatnoću za povećanu telesnu masu kasnije u životu.

Ograničenja takođe mogu učiniti da deca jedu i kada nisu gladna. To može sprečiti mogućnost samoregulacije – trebalo bi naučiti decu da obrate pažnju na vlastite fizičke i unutrašnje znakove gladi i sitosti. Nasuprot tome, umereno ograničavanje određene hrane može biti korisno. Deca čiji su roditelji umereno ograničavali određenu vrstu hrane, konzumirala su manje kalorija od druge dece čiji roditelji su potpuno ograničavali pojedinu hranu ili je nisu nimalo ograničavali.

Za razliku od ograničavanja, neki roditelji vrše pritisak na svoju decu da jedu voće i povrće, što može imati negativan učinak. Pritisak decu često odvraća od određenih namirnica i takođe je povezan s manjom telesnom težinom i izbirljivošću u ishrani.

Mnogi naučnici smatraju da pritisak roditelja na decu da jedu određenu vrstu hrane može doprineti usvajanju loših prehrambenih navika i mogu onemogućiti da deca sama određuju unos hrane na temelju osećaja sitosti i gladi.

Nagrađivanje dece za pravilnu ishranu je druga uobičajena praksa među dobronamernim roditeljima. Međutim, nagrađivanje s vrlo ukusnom hranom može umanjiti svrhu nagrađivanja. Kada se ukusna hrana nudi kao nagrada, dečja želja za ‘nagradom’ se povećava upravo preko hrane pomoću koje su roditelji pokušavali podstaći decu da jedu. Osim toga, nagrađivanje ne dopušta deci da razviju unutrašnju motivaciju za pravilnu ishranu.

Roditelji mogu postići bolje rezultate nudeći detetu razne namirnice, počevši u mlađoj dobi te da učestalije nude istu vrstu hrane čak i ako se detetu izbor ne svidi isprva. U isto vreme, psiholozi zaključuju da ljudi često trebaju nagradu za motivaciju. Britanska studija je pokazala da je najefikasniji način da se poveća unos povrća u ishrani ako deci između četiri i šest godina za pojedeno povrće poklonimo nalepnicu, u odnosu da im samo ponudimo povrće uz ili bez verbalne pohvale.

Deca posmatraju kako se ponašaju ostali u njihovoj okolini, a kad su deca mala, roditelji (a ponekad braća i sestre) su glavni uzori u njihovom životu. Stoga će deca verovatno usvojiti iste prehrambene navike kao i njihovi roditelji. Budući da roditelji imaju najveći uticaj u životu deteta, važno je da oni pokažu dobar primer. Okolina delimično može biti uzor u ishrani. Ljudi češće jedu napolje, što može značiti sužen izbor hrane u odnosu na principe pravilne ishrane.

Isto tako, manje se porodičnih obroka jede kod kuće, a to je pravo mesto gde roditelji svojim primerom mogu uticati na usvajanje pravilnih prehrambenih navika. Neofobija se često može prevladati kod dece koja imaju pozitivne uzore. Deca će pre probati nepoznatu hranu ako vide da je neko drugi jede. Osim toga, kada roditelj uzme zalogaj dečje hrane i pokazuje znakove uživanja, dete će pre probati hranu.

Vaspitati decu da usvoje zdrave prehrambene navike može izgledati zastrašujuće, ali to ne mora biti. Ono što je najvažnije, roditelji trebaju davati deci raznoliku hranu, počevši u ranoj dobi. Deca će često odbaciti određene namirnice, jer su za njih nove. To se može dogoditi nekoliko puta dok ne razviju naklonost za tu u početku nepovoljnu hranu. Koliko je tačno puta potrebno detetu ponuditi hranu pre nego je prihvati zavisi od niza uzročnika, uključujući dob deteta, početnu naklonost toj hrani, novoj vrsti hrani i prethodnoj izloženosti novim ukusima. Jedan pokušaj je dovoljan za neku decu, dok druga zahtevaju više pokušaja.

Veličina porcije ili obroka je takođe vrlo važna. Ako povećamo količinu povrća u obroku, a smanjimo količinu energijski bogate i nutritivno siromašnije hrane pozitivan je doprinos prema pravilnim prehrambenim navikama.

Način na koji će voće i povrće izgledati na tanjiru utiče na verovatnoću da će ih deca probati. Jedno istraživanje pokazalo je da su deca jela više voća kada je bilo u nekom zanimljivom obliku (npr. brodić) u odnosu na obično narezano voće.

• Budite pozitivan uzor tako što ćete jesti različite vrste voća i povrća.

• Osigurajte raznovrsne nutritivno bogate namirnice kao što su voće i povrće za svoju decu, počevši kada se uvodi kruta hrana.

• Odredite vreme obroka i jedite zajedno kao porodica.

• Ponudite nove hranjive namirnice, koje dete ne prihvata pri prvom pokušaju, 5-10 puta.

• Dopustite deci da sami odrede kada su gladni i siti.

• Pohvalite decu i/ ili ponudite nagradu koja nije hrana, poput nalepnica, kada jedu voće i povrće ili kada probaju novu hranu.

• Umereno ograničavajte unos određene hrane i edukujte decu da sve namirnice i hrana mogu biti deo pravilne ishrane u pravim količinama.

• Podstičite, ali ne vršite pritisak na decu da jedu voće i povrće.

• Ponudite veće porcije povrća ili poslužite povrće kao predjelo.

• Učinite da voće i povrće bude vizuelno primamljivo.