Poznato je da tate imaju važnu ulogu u životu deteta. Ipak, u kojoj meri i kako će oni uticati na razvoj mališana zavisiće od toga koliko su im posvećeni. Četiri vrste afektivne vezanosti omogućavaju da se kvalitativno uporede različiti nivoi uključenosti i prisutnosti očeva u vaspitanju i odgajanju dece.
Džon Bolbi, engleski psihoanalitičar, uveo je u psihologiju pojam afektivne vezanosti kako bi označio specifičan odnos koji se u najranijem detinjstvu formira između roditelja (majke) i deteta i koji predstavlja osnovu rasta i razvoja ličnosti. Prema teoriji afektivnog vezivanja potreba za kontaktom je primarna ljudska potreba. Iako fizički bespomoćna, beba instinktivno razvija socijalne moći (osmeh, gukanje, plač) kojima obezbeđuje opstanak, odnosno kontakt sa roditeljem. Bolbijeva saradnica i razvojni psiholog Meri Ejnsvort nakon posmatranja obrazaca ponašanja koji karakterišu odnos između mališana i roditelja, izdvojila je četiri tipa afektivne vezanosti kod dece:
Sigurna afektivna vezanost
Javlja se kod 60% opšte populacije. Kod kuće, roditelji na vreme i adekvatno odgovaraju na signale deteta, dostupni su i osetljivi na njegove potrebe. Zahvaljujući tome mališani koji razvijaju ovakvu vrstu afektivne vezanosti formiraju pozitivnu sliku o sebi kao o osobama koje su vredne ljubavi i pažnje, a svet doživljavaju kao mesto koje je bezbedno.
Takva deca koriste staratelja kao bazu sigurnosti za istraživanje – kada su uznemirena, traže kontakt sa mamom ili tatom, a kada dobiju potrebnu utehu, vraćaju se istraživanju. U epizodama separacije, sigurno vezano dete pokazuje da mu roditelj nedostaje i raduje se ponovnom susretu sa njim.
Izbegavajuća afektivna vezanost
Nastaje onda kada su roditelji emotivno nedostupni, neosetljivi i kada dosledno ne odgovaraju na signale deteta. Naučeni ponovljenim iskustvima da roditelj neće odgovoriti na njihove potrebe, mališani ovog tipa umanjuju sopstvena očekivanja i potrebu za vezivanjem. Od daljih razočaranja štite se podizanjem zida između sebe i drugih, potiskivanjem emocija i zatvaranjem u sebe.
Ovakva deca ne traže kontakt sa roditeljem da bi obezbedila sigurnost. Kada dete ostane samo, ne pokazuje uznemirenost. Nepoznatu osobu lako prihvata kao partnera u igri. Po povratku roditelja, aktivno ga izbegava i ponaša se kao da mama ili tata uopšte nisu prisutni.
Javlja se kada roditelji selektivno odgovaraju na detetove potrebe. Zbog toga ova deca ne mogu da budu sigurna da će roditelji biti tu kada su im potrebni. U ovakvim okolnostima beba je prinuđena na stalnu borbu kako bi majka obratila pažnju na nju i zadovoljila njene osnovne potrebe. Kao posledica toga, ova deca nisu zainteresovana za istraživanje okoline, jer pojačano nadgledaju roditelja u stalnom strahu da će ih napustiti.
Deca u grupi ambivalentnih pokazuju vidljivu uznemirenost u prisustvu nepoznatih ljudi. Kada ih roditelj ostavi, snažno protestuju. Po povratku roditelja, često se mogu smenjivati naizmenični zahtevi za kontaktom i znakovi ljutitog odbacivanja, pa i napadi besa. Deca ne uspevaju da nađu utehu i sigurnost u kontaktu sa roditeljem.
Dezorganizovana afektivna vezanost
Poslednji tip afektivnog vezivanja, dezorganizovana afektivna vezanost, javlja se u porodicama u kojima su deca odrastala uz zlostavljane ili roditelje koji pate od nekog oblika psihičkog poremećaja ili bolesti zavisnosti. Takvi mališani nalaze se u stalnom sukobu, jer istovremeno doživljavaju i potrebu za bliskim odnosom sa roditeljima, ali ga se i plaše. U prisustvu nepoznatih ljudi, oni se često ukoče i ponašaju se dezorganizovano.
Tehnike koje tate mogu da primene
Uzimajući u obzir vrste afektivne vezanosti Ejnsvortove, očigledno je da tate treba da nastoje da uspostave sigurnu afektivnu vezu sa svojim detetom. To je jedini tip vezanosti na koju mališan može da se osloni i koja značajno doprinosi pravilnom dečjem razvoju i očuvanju njegovog fizičkog i mentalnog zdravlja. Sledi nekoliko tehnika koje tate mogu da primene kako bi podstakli i razvili sigurnu afektivnu vezanost svojih mališana:
Svakodnevna briga o deci: Bebe čiji su očevi uključeni u njihovu svakodnevnu rutinu kao što je kupanje, hranjenje i presvlačenje (što se često pogrešno tumači kao prevashodno majčinska dužnost) odrastaju u osobe koje imaju više samopouzdanja i bolje se slažu sa svojim vršnjacima.
Igranje sa decom: Aktivnije i nešto grublje igre sa tatom zapravo su poželjne, jer pomažu deci da kontrolišu svoje emocije i ponašanje. Kroz zabavno „rvanje” sa tatom mališani zapravo uče kako da na društveno prihvatljiv način obuzdaju agresivne impulse i regulišu fizički kontakt tokom igre tako da nikoga ne povrede. Dok majke najčešće grade sigurnu afektivnu vezanost sa mališanima tako što će ih utešiti kada su tužni i uzmenireni, tate deci pružaju sigurnost u kontekstu kontrolisanog uživanja i radovanja u igri. Kroz grubu igru, očevi ohrabruju decu da istražuju svoju snagu i sposobnosti dok istovremeno uče nove stvari i preuzimaju rizike u granicama u kojima je to po njih bezbedno. Na taj način razvijaju važnu veštinu samokontrole koja može da spreči agresivno i nasilno ponašanje mališana kao odraslih pojedinaca. Osim toga, što više vremena tata provodi sa svojim detetom u raznovrsnim, stimulativnim aktivnostima kao što su maštovite igre pretvaranja ili čitanje priča – to će dete kada krene u školu lakše ovladati veštinom čitanja i razumevanja pročitanog i biti dobro u matematici.
Razvijanje emocionalne inteligencije mališana: Deca posvećenih očeva obično imaju više strpljenja i lakše mogu da se izbore sa stresom i nervozom koja ih prati tokom školovanja nego vršnjaci koji nisu provodili mnogo vremena sa svojim tatama. Osim toga, mališani čiji očevi aktivno učestvuju u njihovom vaspitanju i odgajanju manje su skloni depresiji i konfliktnim situacijama kod kuće, u školi i sa ljudima iz okruženja.
Otkriveno je takođe da se deca čije su tate bili emocionalno i fizički odsutni tokom prve godine njihovog života, pri polasku u vrtić agresivnije ponašaju prema svojim vršnjacima. To se naročito odnosi na dečake, nezavisno od toga kako se majka ophodi prema detetu.
Komentari (0)