Odlasci na igralište u slobodno vreme deci danas sve više zamenjuju strukturirane vanvrtićke ili vanškolske aktivnosti. Umesto u park, dete će otići na fudbal gde umesto igre koju stvaraju deca, postoji barem jedna odrasla osoba koja decu nadzire i stalno upućuje na pravila igre. Pri tome se može bitno osiromašiti dečja spontanost, kreativnost, mašta.
Premda razne dodatne aktivnosti mogu pružiti mnoga uzbuđenja i podstaći razvoj određenih detetovih sposobnosti, preveliki broj takvih aktivnosti onemogućuje detetu da se zadubljuje u svaku od njih, da zaista razvije određene veštine, te može imati poteškoće u savladavanju svih zahteva koji su postavljeni pred njega. Ako se to na vreme ne primeti, dete može postati vrlo anksiozno, nesigurno, kompetitivno i umesto da ima benefite od aktivnosti, one mogu biti izvor kontinuiranog stresa.
Pre uključivanja deteta u aktivnosti, roditelji trebaju razmisliti o tome koliko je u redu da dete boravi van kuće, a da pri tome dete ne bude pod stresom i da se ima vremena za provođenje kvalitetnog porodičnog vremena. Pri tome može pomoći sledeće pitanje: ako je dete uključeno u određene dodatne aktivnosti, koliko vam preostaje kvalitetnog vremena da ga provedete s detetom svakog dana, igrajući se s njim i razgovarajući o tome što je ono doživjelo tokom dana? Ukoliko je odgovor da ga nemate, da ste i vi i dete preumorni kada se vratite kući, tada je dete zasigurno uključeno u preveliki broj dodatnih aktivnosti, a možda ste i vi preopterećeni svojim obavezama. Minimalno vreme koje biste trebali svakodnevno provoditi s detetom ne bi smelo biti manje od 30 minuta.
Pre nego što roditelj konačno organizuje razne aktivnosti za dete, dobro je pokušati odgovoriti i na ova dodatna pitanja:
* Hoće li dete imati korist na emocionalnom, fizičkom i/ili društvenom planu od uključivanja u tu aktivnost?
* Je li aktivnost primerena uzrastu deteta?
* Smatrate li da će dete redovno voleti odlaziti na tu aktivnost?
* Hoće li se dete prilagoditi na tu aktivnost bez snažnog emocionalnog otpora?
Kada bi se dete trebalo uključiti u dodatne aktivnosti, zavisi o detetovim mogućnostima održavanja pažnje i iskazanom interesu, pa detetove godine ne trebaju biti presudne. Većina dece sa 5 godina može održati adekvatnu pažnju da sledi vanvrtićke aktivnosti. Međutim, individualne razlike su velike. Neka deca imaju dovoljno dobru pažnju i interes da budu uključena u dodatne aktivnosti već s 4 godina, dok druga to nemaju niti sa navršenih 7 godina.
Važno je znati osobine i sposobnosti deteta, te prepoznati njegove interese. To će ujedno odgovoriti i na pitanje u koje vanvrtićke aktivnosti ga uključiti. Ako silno voli pokret, uključite ga na ritmiku, gimnastiku, fudbal ili nešto slično. Ako voli pričati, ponavlja reči stranog jezika, uključite ga na strani jezik. Važno je osluškivati dete, ono nam sve kaže ako ga dovoljno pažljivo slušamo.
Strogo strukturirana i zahtevna vanvrtićka ili vanškolska aktivnost može biti vrlo stresna za dete. Pokušajte uočiti znakove stresa kod deteta. Znakovi koji mogu označavati da je dete vrtićkog uzrasta pod stresom jesu stalno prisutan umor, nezainteresiranost za igru, izraženi strahovi, dok kod deteta školskog uzrasta su: nedovršeni domaći zadaci, dobijanje lošijih ocena u školi, promene u jelu ili spavanju, češće žaljenje na fizičke bolove, eksperimentiranje s drogom ili alkoholom, žaljenje zbog odlazaka na aktivnost ili potpuno izbegavanje aktivnosti.
Dete mora imati vremena za opuštanje, nestrukturiranu igru, istraživanje, boravak s porodicom, vreme za čitanje ili da mu se čita, vreme da se druži s prijateljima. To vreme podjednako je važno za njegov razvoj kao što su to jelo, piće, higijena, školsko učenje. Ukoliko dete nema vremena za to, njihova kreativnost i mašta će se bitno narušiti, te će se veselo dete zainteresovano za mnoštvo aktivnosti vrlo brzo pretvoriti u anksiozno, zabrinuto, blago depresivno, a možda i u takmičarski nastrojeno dete.
Ukoliko pak dete ne želi biti uključeno niti u jednu aktivnost, poštujte tu odluku, ali se i zapitajte zašto je to tako - je li dete previše povučeno i ne želi upoznavati novu decu, boji li se novih obaveza, da li se ne želi uključiti u ništa za što ne veruje da neće postići najbolji rezultat? Razmislite ima li vaše dete ima pravog prijatelja s kojim se voli družiti. Ako ima, je li on negde uključen, te ako je razgovarajte sa svojim detetom želi li ići na aktivnost na koju ide njegov prijatelj.
Ako shvatite da vaše dete nema pravog prijatelja, da je vrlo socijalno povučeno, pažljivo razgovarajte s njim te saznajte kako se oseća, šta bi on želeo i da li smatra da ima neke opcije da stekne prijatelja. Imati prijatelja je naročito važno i deca koja tada nemaju prijatelja obično se osećaju vrlo usamljeno. Stoga, ohrabrite svoje dete da pronađe prijatelja, a ako vidite da se ništa nije promenilo kroz nekoliko meseci svakako potražite pomoć dečjeg psihologa.
Ukoliko primetite da dete ima previše obaveza i da je preopterećeno, poželjno je da o tome porazgovarate s detetom. Nikako nije dobro da roditelj odluči što je za dete previše i ukinuti mu aktivnost pre razgovora s njim o tome. Pri tome, iako ste kao roditelj zabrinuti za zdravlje svojeg deteta, ostanite smireni i razgovarajte nežnim glasom. Imajte na umu da je moguće da je detetu važnije odlaziti na aktivnosti gde su njegovi vršnjaci nego je prekinuti jer je pod stresom. Na taj način ćete dati informaciju detetu da vam je zaista stalo do njega.
Ukoliko se dete opire od isključivanja s neke aktivnosti, saznajte zašto je detetu toliko važno da učestvuje u tim aktivnostima. Da li zaista uživa u svim aktivnostima ili je tamo jer su i njegovi prijatelji tamo? Ako je reč o prijateljima, razgovarajte da li ima prijatelja u svim aktivnostima ili ima neka aktivnost koje bi se ipak mogao odreći? Budite pre svega iskreni i otvoreni u tom razgovoru. Recite da ste zabrinuti za njega. Čak i ako vam to dete ne pokaže u istom trenutku, ono će ceniti vašu iskrenost i zabrinutost i možda posle razgovora s vama razmisliti o tome što ste mu rekli.
Premda vanškolske aktivnosti podstiču emocionalni i socijalni razvoj deteta, važno je da dete učestvuje u tim aktivnostima zato što to želi, a ne zato što je to dobro za njegov razvoj. Ako dobije poruku od roditelja da je važno da ide na aktivnosti, tada dete dobija poruku da su aktivnosti same po sebi važne, a ne kako se dete oseća ili šta misli o tim aktivnostima. Zato, neka vam porodično vreme uvek bude prioritet. Provođenje zajedničkog vremena treba biti podjednako važno kao i provođenje individualnog vremena u aktivnostima. To može biti zajednički obrok, odlasci u šetnje, zajednička briga oko vrta, vožnja biciklom, odlasci na izlete koje može značajno smanjiti stres svih članova u porodici. I, za kraj imajte na umu da su za: razvoj deteta najvažniji i najkorisniji odnosi s drugim ljudima, a ne aktivnosti. Fokusirajte se na to da izgradite dobar i kvalitetan odnos s detetom, a ne da postanete njegov šofer.
Komentari (0)