„Sreli smo se na proslavi mature, prvo je htela dete samo za sebe, a posle je vremenom počela da proganja mene. Svaki dan, svaki čas, telefonski pozivi, ucene. Tvrdila je da je dete zajedničko i tražila da ga priznam. Ja već imam svoju porodicu, ne želim to dete, gde su tu moja prava. Niko me ništa nije pitao kada se rađalo, zašto sad sve ovo.”
Prema rečima Maje Marinković, sudije Prvog opštinskog suda, ovako glasi jedno u nizu svedočenja prilikom utvrđivanja očinstva, koja su zabeležena u beogradskoj Palati pravde, gde se godišnje podnese oko sto tužbi za utvrđivanje spornog očinstva.
Pravo na pokretanje ovog postupka imaju dete, majka i muškarac koji tvrdi da je otac deteta. Sudija Marinković napominje da su ranije ovakvi predmeti trajali dosta dugo, često su bili odlagani godinama i predstavljali su pravu moru za obe strane, dok su sada prihvaćeni evropski standardi.
Trudimo se da sve završimo u najkraćem roku. Sud nema za cilj da ulazi u lične odnose stranaka, već, pre svega, radi u interesu zaštite maloletnog deteta, u okviru čega se utvrđuje i starateljstvo. Iako, zakonski propisi možda i ostavljaju prostor za odugovlačenje, mi smo zauzeli praksu da su manipulacije i odugovlačenje nedopustivi.
U roku od šest meseci zahtevamo da se zainteresovane strane na sudu pojave sa urađenom medicinskom DNK analizom, na osnovu koje donosimo konačnu sudsku presudu – naglašava Marinkovićeva.
U važećem Zakonu o braku i porodici Republike Srbije precizno su utvrđeni odnosi između roditelja i dece. Iako su pesnici, pisci i ostali liričari od pamtiveka majku doživljavali kao božansko biće, šturi pravni rečnik joj, čini se, oduzima taj status, svodeći je na prostu definiciju žene koja je rodila dete.
Kada beba zaplače u „divljem braku”
Ukoliko se, međutim, desi da beba prvi put zaplače u vanbračnoj zajednici ili pre nego što su roditelji stavili burmu na prst, propisi nalažu da se očinstvo može utvrditi jednostavnim priznavanjem oca.
S druge strane, za neverne Tome, za koje se pretpostavlja da su nosioci genetičkog koda, a koji to ne žele da potvrde svojom izjavom i parafom, sudnica je rezervisana kao poslednje mesto gde je neminovan, ne uvek tako prijatan, susret „oči u oči” nekadašnjih (slučajnih) partnera. Koliko dugo i da li je uopšte moguće da stavka u kojoj se upisuju podaci o ocu u matičnoj knjizi rođenih ostane nepopunjena?
Ima slučajeva kada majka neće da prijavi ime oca i otkrije njegov identitet, ona detetu daje svoje prezime, tako da ime oca može da ostane enigma za čitav život, ili barem do detetovog punoletstva.
Nisu retke ni situacije da otac godinama ne zna da ima dete, jer je majka od njega uspešno skrivala trudnoću, pa se naknadno, kada „prorade” emocije, predomislila i od oca traži izdržavanje – ističe neke od primera u svojoj praksi sudija Maja Marinković.
U oba ova slučaja, zakon dozvoljava tužbu za utvrđivanje očinstva, s tim da su odredbe koje važe za decu prilično liberalne i ne postavljaju nikakva vremenska ograničenja, dok majka to može da učini „godinu dana od saznanja da očinstvo nije priznato, a najkasnije deset godina od trenutka rađanja”.
Sudija Marinković napominje da na njena vrata kucaju svi – od manje obrazovanih i žena romske nacionalnosti do univerzitetskih profesora.
Uočeno je da se češće radi o nešto „starijim” ženama – između 30 i 40 godina. Žene su najčešće u pravu, kaže sudija, u označavanju oca svog deteta, ali postoje i drugačiji motivi koji ih dovode pred tas sudijske pravde.
Imali smo primer žene koja je „fiksirala” jednog veoma uticajnog i moćnog čoveka na značajnoj funkciji u Srbiji. Sud je utvrdio da je neosporno da su oni bili zajedno, ali DNK analizom je, ipak, potvrđeno da taj čovek nije otac, a morao je da se nosi sa psihičkom torturom čitave dve godine. Ako taj čovek ima i porodicu, on preživljava strašne trenutke – ističe „Politikina” sagovornica.
Postoje i tipovi muškaraca koji lako prihvataju činjenicu da su proveli jednu noć sa ženom sa kojom su devet meseci kasnije dobili i dete.
Oni priznaju decu iz svojih vanbračnih zajednica, godinama ih viđaju, posećuju, školuju, a da to njihova zvanična porodica nikada ne sazna. Ti ljudi vode, zapravo, dvostruki, paralelan život. To može da traje sve do trenutka kada se, recimo, posle smrti oca, vanbračno dete pojavi kao zakonski naslednik njegove imovine – naglašava sudija Marinković.
„Stopostotni očevi” sa Biološkog fakulteta
Prema njenom kazivanju, ne treba gubiti iz vida čestu kategoriju muškaraca koji sebe smatraju „nasamarenim”, ne prihvataju medicinsko veštačenje i osećaju se i životno uništenim.
To ih ne oslobađa odgovornosti. Iz ginekoloških klinika, na osnovu našeg zahteva, dobijamo analize vođenja trudnoće. Taj period se upoređuje sa iskazima ljudi u postupku. Imamo tačne dokaze začeća i rođenja.
Melodramski zapleti ljubavi i mržnje, suze i teške reči koji se odigravaju u sudnici za nas nemaju preteranog značaja, pošto se odluka donosi posle izvršene DNK analize koja je, danas, gotovo nepogrešiva – tvrdi sudija Maja Marinković.
Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu jedno je od mesta gde se primenjuje najpouzdanija metoda za utvrđivanje očinstva i materinstva i čiji se rezultati uzimaju za relevantne u donošenju sudske odluke. Profesor Stanka Romac smatra se osnivačem ove naučne oblasti u Srbiji, a u radu joj pomaže dr Goran Brajušković, koga pitamo o kakvoj metodi je reč.
Metoda kojom utvrđujemo očinstvo jednostavna je i bezbolna. Sa razvojem PCR metode (lančane reakcije polimerizacije), koja se u Americi koristi od 1985. godine, nauka je dobila najmoćnije oruđe utvrđivanja očinstva i materinstva.
Stara metoda utvrđivanja očinstva po krvnim grupama je neprecizna, jer ona, istina, može da isključi biološkog oca, ali potvrda očinstva nije moguća. Metoda koju mi radimo, zapravo, predstavlja veštačku imitaciju umnožavanja molekula DNK i radi se uz pomoć najsavremenijih aparata koji očinstvo isključuju sa stoprocentnom sigurnošću, a potvrđuju sa sigurnošću od 99,999 odsto – ističe dr Brajušković.
Ovaj eminentni stručnjak objašnjava da DNK predstavlja naš „prirodni” jedinstveni matični broj po kome se razlikujemo od bilo koje druge osobe na svetu i da je to osnova na kojoj se sprovodi genetsko utvrđivanje očinstva.
Pored sudskog naloga, kada stranke u sporu moraju da dođu lično i prođu kroz proces identifikacije, u ovoj ustanovi rade se i anonimne analize po ličnom zahtevu, ukoliko se naruči kućni DNK test koji sadrži komplet briseve i uputstvo za korišćenje u kućnoj „laboratoriji”.
Brisevi se uzimaju sa unutrašnje strane obraza, a posle sedam dana obrađeni rezultati stižu na kućnu adresu naručioca. Ukoliko se „beli štapići” uzimaju u „tajnoj” varijanti, ova usluga košta 27.900, dok je cena analize koja se koristi kao zvanični dokument blizu 40.000 dinara.
Stav crkve
Crkva nikada ne može da odobri vanbračne i slične odnose, stav je mr Dragana Radića, asistenta Pravoslavno-bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
Čovek treba da sklapa brak i tajna braka je sveta tajna. Komentarišući odnos između žene i muža, apostol Pavle je govorio da žena treba da bude privržena, a muž da voli ženu kao dete svoje.
Crkva, kao što je poznato, ne gleda blagonaklono na vanbračne odnose, ali prema deci iz tih veza postupa krajnje snishodljivo i prihvata ih. Mi ne možemo da osudimo tu decu i ukoliko žele da pristupe crkvi prihvatamo ih i pružamo im ista prava – naglašava mr Radić. On primećuje da u eri globalizma, u kojoj su sve vrednosti urušene, postoji porast vanbračnih zajednica i dece bez oba roditelja.
To jeste za crkvu veliki problem i zato pokušavamo da ukažemo da je to pogrešan put kojim se ide – zaključuje mr Dragan Radić.
Komentari (0)