Igra pruža zabavu i najlepše trenutke detinjstva, ali je isto tako i moćno sredstvo za učenje i razvijanje mnogih veština. Psiholozi tvrde da ne postoji bolji način da deca provode vreme. Kroz igru usvajaju pojmove o bojama, oblicima, proširuju rečnik, razvijaju logičko mišljenje i takmičarski duh. Važno je samo da igra prati dečje afinitete i da su igračke prilagođene uzrastu.
Društvene igre kao što su “monopol”, “ne ljuti se čoveče”, “igre memorije”, kažu psiholozi, jako su korisne za mališane, jer im pomažu da se koncentrišu, izvršavaju zadatke i uče se fer pleju. Ovakve igre razvijaju maštu, uče decu da poštuju pravila, da se nose sa porazom, ali razvijaju i jednu jako važnu osobinu – empatiju. Naime, istraživanja pokazuju da deca koja ih redovno igraju imaju izraženiju saosećajnost i bolje se slažu sa vršnjacima.
Kroz pobede i poraze uče da razumeju druge, da reaguju pravilno i da shvate da poraz nije “smak sveta”. Jedna studija kalifornijskijh naučnika pokazala je da su različiti regioni mozga aktivirani kada se deca igraju protiv drugih, nego kada se igraju sama.
U društvenim igrama deca se trude da procene šta će drugi igrač da uradi, odnosno koji je njegov sledeći potez, ali i razvijaju sopstvenu strategiju. Predviđanje tuđih poteza ključno je u razvoju empatije, naglašavaju stručnjaci, zbog čega su društvene igre neophodne za uspostavljanje dobrih odnosa i građenje veze sa drugima. Razvijena empatija pomaže deci i da budu bolja u školi i da imaju bolje odnose sa vršnjacima.
Ipak, statistika pokazuje da četvoro od petoro dece plače kada ne pobedi u društvenoj igri, negoduje, šizi i pravi scenu, naročito mališani predškolskog uzrasta. Da li ih ponekad treba pustiti da pobede ili ne, nedoumica je koja muči mnoge roditelje. Istraživanja pokazuju da su majke sklonije da popuste i uglavnom dozvoljavaju deci da pobede. “Preskaču” ih i “ne jedu” kada igraju “ne ljuti se čoveče”, dozvoljavaju im da više puta bacaju kockice…
Očevi, s druge strane, ređe popuštaju, pa se igra uglavnom završi ljutnjom, suzama i prepirkom. Psiholozi ovo tumače izraženijim takmičarskim duhom kod muškaraca i različitim odnosom oca i majke prema detetu. Muškarci su uglavnom vaspitavani da ne smeju da pokažu slabost, pa takav model prenose i na svoju decu, dok je majkama važnije da se deca zabave.
Da li ih treba pustiti ili ne, mišljenja psihologa su podeljena. Neki smatraju da i najjednostavnije igre bude takmičarski duh, a da bi ga dete usvojilo mora da nauči da se nosi sa porazom. Međutim, ima i onih koji tvrde da se to uči postepeno i da su deca koja ne idu u školu premala da bi shvatila kako sve funkcioniše, pa zbog toga nije loše povremeno im “progledati kroz prste”. Lekcije o porazu, tvrde oni, dolaze postepeno i kroz mnoge druge aktivnosti, pa ne treba da brinete da dete neće shvatiti kako treba da se ponaša i reaguje.
Najbolje je da razgovarate sa detetom, objasnite mu da je važno uložiti trud, da poraz nije ništa strašno i da ne znači da ne vredi ili da je manje važan. Deviza “važno je učestvovati” treba da bude glavni argument, a dete će postepeno učiti da ne prihvata poraz kao nešto katastrofalno, kao i da neke igre jednostavno traže sreću, a ne umeće.
U svakom slučaju, ako ponekad pustite dete da vas pobedi nećete mu naškoditi. Neka se dobro zabavi i oseća se važno i značajno. Kada bude igralo sa vršnjacima možda će nekoliko puta napraviti scenu kada izgubi, ali će brzo shvatiti da deca neće to trpeti i da se neće igrati sa njim ako ne poštuje fer plej.
Komentari (0)