Svilene bube i pedeset nijansi armature

Pa, gde si, stari prijatelju, ti do sad?!

Bilo bi lepo da mi se objasni, koje je stanje ludila na delu. U svom veku (bivše) žene-supruge, naslušala sam se i nagledala takvih bračnih bisera da bi me njihovo prepričavanje odvelo pravac na vezivanje košulje, rukavima otpozadi. Sve ja razumem. I ne volimo se više, i verbalno se napumpavamo, i upražnjava se disciplina ”govori ono što ne misliš, misli ono što ne govoriš”. Ali, mi imamo dete zajedno. Zdravo, pravo, pametno, srećno, na loknice i plave metlica trepavice, divno dete. 
 

Zaista, sve razumem, ali ovo nejavljanje. Krepam od nerazumevanja. Koje mere treba da preduzmem da sredimo to? Telefon imade(š). Samo treba da klikne(š). Noge imade(š), takođe. Samo treba da korakne(š). Sav  opremljen, što fizički, što tehnološki, za komunikaciju, ali nikako ne imade(š) hrabrosti, čega već, ne znam. 
 

Dobio, nesrećnik, mene za bivšu ženu-suprugu. Sve mu nogice zanemoćaju kad treba da se javi, te se ne javlja. Mnogo sam opasna. Imam džube na glavi, naoštrene očnjake i leden pogled zapakovan u metar i šumsku jagodu. Kad me vidiš da se sastraviš. Ali, sinak, nije to opravdanje za nejavljanje. Mada, ni dotični nije naivan. Nedostatak snage u nogicama nadoknađuje snagom ćutanja. Tišina transilvanijskih atributa. Onako, sablasno da vuče na stravu i neizvesnost. Sve filovano debelom maglom. Tišina je sumnjiva pojava. Čim ćuti, znači da nešto nije u redu. Promaju koju je tišina donela razvodom i obogaljenim mu Egom, iskoristio je da zbriše. Dok sam ja to shvatila, već je daleko odmakao mašući tananim, providnim krilcima. 
 

Recimo da postoji takmičenje u disciplini ”nemušta komunikacija i rendgenski prazni pogledi” ono bi pobedilo sigurno. Ono u formi bivšeg muža-supruga.  Šiša Dalaj Lamu u nirvanskoj nezainteresovanosti. Gleda kroz tebe. Gleda, a ne vidi. Čuje, a ne sluša. Niti ga zanima. Telo je tu, a suština tamo daleko, prevazišla granice oblaka i svemira. Nema te inkvizicije koja bi iz njega slog izvukla. Ćuti ćutolog. Deficitaran mi sav moj trud da ga namolim da se javi. Ispade on kolateralna šteta, pored mene ovakve, sa terijerskim nagonima za isterivanjem pravde. 

 

I tako, zvalo me u jutro, kad mi je pritisak rovario parket. U prvi mah mi bi zlo. Bojazan me od sebe same uhvatila. Rekoh, sad kad arlauknem, pa poslaću ga na lepo putovanje za koje se ne kupuje karta. Najradije bih pukla k’o petarda. Pustila narav poskoka da odposkakuće i da ga ćapi. Nego, neću, učila me majka nenasilnoj komunikaciji i lepom izražavanju, tako ću i da se ponašam. 

Brojim do šest hiljada. 
 

Crvrkućem po bontonu, prijatnim glasom šalterske službenice, koja se smeška, a opet strogo gleda. Korisnim ljubaznostima poput ”Dobro jutro, kako si?” pretvaram mu tanani, nesigurni glas u muški, pa otplovismo put razgovora. Hajde da razgovaramo. U redu je. Dunem oblačić misaone prašine sa dana kada se rodilo naše dete. Kad se samo setim da smo zajedno, držeći se za ruke u porodilištu, doneli na svet plavu mustru, sve mi se osećanja upletu u DNK spiralu. Pred pučem sam. Tada mi se činilo da smo ljubav od stene odvaljena. Snažni kao zabrađeni, šifonjer-drvoseča, četkastih brkova i zasukanih rukava u crvenom, toplom karou. Doduše, njemu brada nesretno na pečate raste, a ja već odavno depiliram brke. Mućak. Selektivna amnezija mi navukla nepropusne zavese na oči, učinila da pređašnje naše deluje kao tuđe. Kai da nikad nije ni bilo. Musave mi naočare, ne vidim nas, dečače.  

Da bi idila telefonskog razgovora, nas drugara iz Narodnog Fronta, bila idiličnija, počela je kiša. Dobuje, curi u ritmu izvinjenja. Trunčicu naporno, kao da te neko neprestano gurka prstom u rame. Život je mnogo drugačiji u radnji no u izlogu. Tako i roditeljstvo. Tako i brak. Tako i odnos bivših brakočinitelja.  

Kraj ove priče bolje da ne tražim. Zato što ga ni nema. Lepo mi je kad pomislim da moji budući atrtritični, grbavi prsti ne žale ni za čim. Lepa mi je pomisao da funkcionišemo pod otežanim okolnostima. Lepa mi je pomisao da se ne pretvaraš u fatamorganu i Hudinija. Da te ne tražim po budžacima, nogom u vrata, jer ne znam gde da tražim. Lepa mi je misao da se mustra raduje vašem viđanju. Lepo mi je saznanje da te nije željna.
 

Uzdaću se u sokratovski princip ”nisi znao bolje”, jer i ja sama gomilu puta nisam znala bolje. Iz roditeljskog razumevanja, prema tebi kao nečijem detetu zarad našeg deteta, udariću pedest prvu armaturu na živce. Zažmuriću na vreme koje je prošlo. Ono je, kako god sat da okreneš, relativno. Živi u rupama. Nijansirano u podočnjacima da te istera iz kuće. Ne zna ništa drugo nego da neuhvatljivo, peskovito curi kroz stručić peščanika. 
 

Završili smo razgovor na note. Komplimentiram sebi da sam jedna veoma pristojna bivša supruga. Komplimente primam u neplaćenim alementacijama, ali da se ne zalećem. Čak smo ga povela na put sećanja, kad smo se držali za ruke i cveklasto-crvenkasto se caklili od zaljubljenosti. Divno sam ispričala, malo pridev ovde, malo atribut onde. Ispade nam veza upisana i sazdana k’o Versajska bašta i sve je divno na cvetiće. 
 

Samo… Straši me nedoslednost kojoj je sklon. Nedoslednost i posledično tome implozija, kojoj sam ja sklona, kad sam na neizvesnom i nesigurnom tlu. Nuklearni fizičari i hemičari mogu da mi pozavide i ovom prilikom prijave na kućni seminar i demonstraciju. Teoretska fizika je, uistinu, mnogo bezbednija od posledica iste na delu. 
 

Eto ti sad. Nivo vode mi se podiže. Davi mi trepavice, mahnite k’o nadstrešnice porasle, kaplje na sve strane. Još ću i da se ubuđam. 

Do sledećeg ponedeljka, s verom u svilene bube i pedeset nijansi šanse