U Velikoj Britaniji deca kreću u osnovu školu sa pet godina, ali već sa tri godine mogu biti uključena u rad vrtića ili pripremne predškolske nastave koja je organizovana pri školama.
U Osnovnoj školi „Sandrigam” u Londonu deca uzrasta od tri do pet godina vreme provode u namenski građenoj prizemnoj zgradi opremljenoj stolićima i stoličicama, bojicama, kockicama, slagalicama, kutijama sa igračkama i rekvizitima za sport.
Na prvi pogled ‒ vrtić kao i bilo koji u Srbiji ‒ dok vam pažnju ne privuče laptop računar sa tač-skrinom ili interaktivna tabla koju deca koriste bez nadzora vaspitača.
Završno iznenađenje priređuju četvorogodišnjaci koji sa vaspitačicom uče da programiraju kretanje pčele-robota.
Foto: Pixabay
„Treba napraviti tri koraka unapred. Nađite taster za ʼnapredʼ i pritisnite ga tri puta. Koji taster sad treba pritisnuti?” – govori vaspitačica Rut Krajven grupici dece zainteresovanoj za programiranje robota i nastavlja da nam objašnjava ‒ „ova igračka, koja može da se isprogramira, deci pomaže da prošire rečnik, nauče reči koje označavaju pravac, poziciju; takođe, pomaže im da steknu veštine potrebne za njeno pokretanje.”
Dakle, dok uče prve korake u programiranju, savladavaju i mnoge druge veštine koje će im biti potrebne u daljem školovanju. O istom principu učenja svedoči i nastavnik animacije. U predškolski i osnovnoškolski program uključeno je pravljenje animiranih filmova.
U prostoriji opremljenoj kamerama, računarima i ostalim digitalnim uređajima zatičemo decu koja pažljivo pomeraju likove isečene od kartona i snimaju „stop-kadrove”. „Na kraju ćemo ih sve povezati u jedan film” – objašnjava mališan kome nos ne prelazi visinu stola.
„Njima je to veoma zanimljivo. Koriste prenosive računare, kamere, snimaju pomoću ajpoda. Ima tu mnogo tehnologije, ali to nije suština animacije. I u drugim školama u nastavi sam koristio animaciju jer smatram da deca tako mogu da nauče različite veštine ‒ ne samo one koje se tiču tehnologije već i veštinu komunikacije, slova, matematičke nizove. Takođe se uče i timskom radu. Prvo prave elemente filma a onda sarađuju u finalnoj izradi” ‒ objašnjava Sajmon Lambert, nastavnik animacije zadužen za razvoj multimedijalnog sektora u Osnovnoj školi „Sandrigam”, sa kojim smo razgovarali zahvaljujući saradnji RTS-a i British Council-a.
Iako je digitalna tehnologija na velika vrata ušla u britanske vrtiće i škole, i dalje se postavlja pitanje kada i kako početi sa uvođenjem tehnologije u nastavu. Martin Bejli, promoter programa „Animiraj da bi naučio”, smatra da sa uvođenjem treba početi što ranije, navodeći primer učenja stranog jezika ‒ u Velikoj Britaniji deca dosta kasno počinju da uče strani jezik, pa im zato to teško pada. Isti je slučaj i sa nastavom u oblasti tehnologije ‒ što pre počnu, to bolje.
Strah od promena
Deca kreću u vrtić sa tri-četiri godine i već tada umeju da koriste osnovne funkcije mobilnih telefona i tableta. Međutim, u tako ranom uzrastu često se ne koristi pun potencijal tehnologija.
„Ali to nije zato što ih se deca boje, već zato što ih se pribojavamo mi, odrasli. Odrasli često ne vole promene, a nastava računarstva se sve vreme menja i razvija. Nastavnici u Velikoj Britaniji često s mukom prate sve te promene i teško im je da idu u korak sa brzim razvojem tehnologije”, objašnjava Bejli za RTS.
Nastavnici koji su ovladali tehnologijom ubiraju plodove svog rada. Metju Hejen, nastavnik u nižim razredima osnovne škole, to nam je i potvrdio: „Deca koriste laptopove ili ajpodove. Veoma su zainteresovana. Više paze na času i slušajuË®. Kako kaže, rado koriste sve ono što ima veze s tehnologijom, i to ne doživljavaju kao učenje, već kao zabavu. Još jedna prednost aktivnosti koje se izvode na internetu: kad završe zadatak, deca odmah dobiju povratnu informaciju o tačnim i netačnim rešenjima.
„Kao nastavnik, ne mogu sve vreme da budem uz sve tridesetoro dece, ali ih zato računar odmah ispravi ako pogreše”, dodaje Hejen.
Digitalna tehnologija i obrazovanje u Srbiji
U Srbiji su vrtići retko opremljeni digitalnom tehnologijom za svakodnevni rad. Takvi uslovi se mogu naći u nekim privatnim predškolskim ustanovama ili u grupi kod entuzijastične vaspitačice Nataše Anđelković iz Predškolske ustanove „11. april” na Novom Beogradu. U njenoj grupi deca koriste tablet za pravljenje animiranog filma od figurica napravljenih od plastelina, slušaju priče na mobilnom telefonu, uče sabiranje igrajući igricu na računaru, koriste štampač kada je to potrebno…
Svoja iskustva u radu sa decom predškolskog uzrasta Nataša Anđeković pretočila je u knjigu „Dete i računar u kući i vrtiću”, ali sve što je uradila, uradila je svojim sredstvima i zahvaljujući sopstvenom entuzijazmu.
Danas se deca rađaju u okruženju u kome dominiraju digitalni uređaji. Gotovo sva deca iz Natašine grupe kod kuće poseduju računar. To potvrđuju i mini-istraživanja Željke Bojić, nastavnice nižih razreda Osnovne škole „Janko Veselinović” u Šapcu, koja je za RTS naglasila da je u primeni tehnologije u obrazovanju najvažnija uloga nastavnika: „Nije tačno da nemamo uređaje. Većina dece u mom odeljenju ima mobilni telefon, desktop računar ili tablet, i sve to može da se upotrebi u obrazovanju. Dakle, važan je čovek, nastavnik koji usmerava rad sa decom.”
Tehnologija sa obrazovnim ciljem
Digitalna revolucija donela je ogromne mogućnosti za unapređenje obrazovanja, ali je otvorila i brojne probleme u vezi sa bezbednošću, pravnom regulativom koja prati razvoj te oblasti, kompetencijama nastavnika, kao i zahtevima za ulaganje u specifičnu infrastrukturu.
Bez obzira na različita tumačenja prednosti i mana dinamičnog razvoja tehnologije, stručnjaci su jednoglasni sa tim da savremeno obrazovanje podrazumeva pripremu dece za život i rad u veku koji su obeležile digitalne tehnologije.
Naglašavaju da svaki put kada se tehnologija koristi u obrazovanju to ne treba činiti radi tehnologije same već radi unapred definisanih obrazovnih ciljeva. To važi za sve obrazovne uzraste, uključujući i one najmlađe.
Komentari (0)