Šum na srcu kod beba i dece

Kada čuje da mu dete ima šum na srcu, svaki roditelj postaje veoma uplašen i zabrinut. Pojedini šumovi mogu da ukazuju na to da se radi o ozbiljnom problemu sa srcem, dok drugi ne predstavljaju nikakav zdravstveni problem. Većina ljudi je u zabludi kada misli da su ono što čuju kada prislone uho na nečije grudi otkucaji srca. Međutim, to nisu otkucaju srca već zvuk srčanih zalistaka. Inače otkucaji srca dok ispumpava krv su nečujni. U većini slučajeva, protok krvi kroz srce je takođe nečujan, ali ako se čuje komešanje koje nastaje pri protoku krvi, onda se to zove šum. Šum na srcu je prilično česta pojava i obično je bezopasna. Međutim, kod roditelja budi strah da njihovo dete ima bolesno srce, odnosno neku srčanu manu.

Na svu sreću, šum na srcu ne predstavlja bolest kod deteta. Lekari kažu da više od 50 odsto zdrave dece ima šum na srcu. Pošto se ova vrsta šuma sreće kod zdravog srca – on se naziva funkcionalni ili fiziološki šum. U narodu on je poznat i kao šum zdravog srca. Najčešće se otkrije tokom infekcije koja je praćena povišenom temperaturom.

Ovi šumovi imaju specifične zvučne karakteristike, a to ih i odvaja od šumova kod bolesnog srca (organskih šumova). Pedijatar je naravno sposoban da napravi razliku između fiziološkog i organskog šuma na srcu, pa zato najčešće i ne kaže odmah roditeljima da njihovo dete ima šum. Pravilo je da se  sačeka da prođe infekcija, pa se onda ponovo upoređuje kvalitet i jačinu šuma. Ukoliko je šum kada dete ozdravi slabiji ili je potpuno nestao sasvim je sigurno da se radi o fiziološkom šumu. Ali, ako je šum istog intenziteta, dete se upućuje kod dečjeg kardiologa. Upravo je promenljivost osnovna karakteristika funkcionalnog šuma, za razliku od šuma kod bolesnog srca koji je mnogo jači i ne menja se značajno tokom vremena. 

Roditelji obično čim saznaju da im dete ima šum na srcu krenu po uput za kardiologa. A to ne bi trebalo da rade, jer od 1.000 dece sa šumom, a samo troje zaista ima neko oboljenje srca. Da bi se u potpunosti  isključilo postojanje srčane mane koja je najčešće urođena, potrebno je da se roditelji konsultuju sa dečjim kardiologom.  Trebalo bi da znate da taj pregled nije hitan, naročito ukoliko dete nema nikakvih tegoba. Ovo se najviše odnosi na decu stariju od dve godine. Inače, teške urođene srčane mane se po pravilu ispoljavaju u prvim danima ili mesecima života.  Zato su veoma male šanse da dete kome su lekari prvi put otkrili šum sa šest ili 12 godina, ima tešku srčanu manu.

Kada roditelji odvedu dete kod dečjeg kardiologa prvo se uradi klinički pregled (osluškivanje zvukova i šumova), a zatim i EKG.  Posle ovog ispitivanja sa velikom verovatnoćom može da se isključi ili pak potvrdi postojanje ozbiljne urođene srčane mane. Ipak, trebalo bi da znate da postoje neke srčane mane koje ne moraju da budu praćene jakim šumom ili ozbiljnim tegobama. Zbog toga bi bilo dobro da se posle ovog pregleda zakaže i ultrazvučni (ehokardiografski) pregled srca. Ukoliko se nakon njega potvrdi da se radi o funkcionalnom šumu, odnosno da je srce deteta potpuno zdravo, ispitivanje je završeno.

Ovo je potpuno tačno. Deca kod koje se otkrije fiziološki šum srca verovatno će ga i narednih godina imati. On će se povremeno čuti jače, a povremeno slabije ili će da nestane potpuno. A definitivno će da nestane najkasnije do puberteta. Tada su grudni koš i okolni mišići mnogo razvijeniji, srce je dalje od slušalica, pa se ovako tihi šumovi ne čuju.

Ako dečji kardiolog sa sigurnošću isključi postojanje srčane mane dete je sposobno za normalne aktivnosti, a to uključuje i najteže fizičke napore. Što znači da dete može aktivno da se bavi sportom bez ikakvih problema, pa čak i ako se čuje šum.

Kada se jednom dokaže da nema urođene srčane mane kardiološke kontrole više nisu potrebne, sem u situacijama kod dece koja se bave aktivno sportom i idu na takmičenja.

Kod dece kod kojih se utvrdi urođena srčana mana, mora da se nastave detaljna ispitivanja. Uvodi im se terapija, a ako je neophodno dete mora da ide na operaciju. Prognoza kod ove dece je različita. Jedan broj urođenih srčanih mana može da ”prođe” bez hirurškog lečenja, dok druge srčane mane zahtevaju operaciju, posle koje deca mogu da vode relativno normalan život.