Šta se najviše promenilo – roditeljstvo onda i danas

Neverovatno je koliko se stvarnost promenila. Ako pogledamo šta smo mi to sve preživeli, a današnjoj deci ne dozvoljavamo ni pod razno, zaista se moramo zapitati jesmo li mi danas toliko ludi od panike ili je stvarno došlo to neko ludo vreme kada su stvari poput ovih postale nedopustive.

I upitno je zapravo jesu li se stvari drastično pomaknule, promenile ili smo danas samo nešto pametniji od naših roditelja? I je li zaista potrebno toliko dizati paniku oko nečega s čime mi i naši roditelji nismo bili toliko (pre)opterećeni?

Mislim, zamislite – dete u 11.34 još nije došlo kući iz škole, a trebao je zvoniti već u 33 ili je ugazilo u hladni gradski potok da rashladi noge u vreme najveće vrućine. 

Vremena su se možda promenila, iako zapravo niko ne može tačno da dokaže koliko. Na neke stvari jednostavno se nije obraćala toliko pažnja kao danas i nisu se toliko pratile statistike kao danas. Jako je zabavno to da smo mi uživali u stvarima koje su nam naši roditelji dozvoljavali, čak i podticali, na našu svesrdnu radost, a da bi baš mi, baš iste te stvari, danas zabranjivali svojoj deci.

I baš se zbog toga moramo pitati – Jesu li nas naši roditelji uopšte voleli kada su nam dozvoljavali stvari zbog kojih mi danas upiremo prstom u roditelje i smatramo ih silno nepodobnima i toliko lošima da bi im najradije uzeli tu decu i doživotno obeležili tetovažom na čelu – ova mama ne zaslužuje imati decu jer … 

Ok, neke stvari imaju smisla – ali da se baš moraju toliko žestoko kažnjavati, jer mi smo evidentno uz sve to preživeli, e to je pitanje za raspravu. Ne – sme li se to danas, već – zašto se zbog nečeg takvog može stići čak i do zatvora?!  

O da. Danas kada listamo stare foto albume razvuče nam se osmeh na sliku nas u peglici koju tata vozi, a mi bezbrižno virimo nezavezani na suvozačkom mestu. I takva nam je uspomena silno draga, možemo u sećanje prizvati i dah vetra u našoj kosi, ali svom detetu tako nešto nikada nećemo priuštiti.

Jesu automobili danas brži i ima ih tri put (minimum) više nego pre, ali zato imaju i ABS i servo. I zapravo nijedan kulerski tata nikada nije svoje dete (nas) prođirao autoputom na prednjem sedištu, već uz ulicu-niz ulicu, pa ako zaista odmerimo sve zaove i prototivove – ne vidimo u stvari je li danas zaista potrebno dizati toliko panike oko toga? Posebno kada se setimo u kakvim smo se sve pozama vozili odozada – ležećki što danas ne bi ni mogli proizvesti jer bi nam smetale autosedalice. 

Naravno da nije dobro ni pomisliti da bi djetetu danas uvalili cigaretu u usta, ali kada se samo setimo kako se nekada pušilo. Dimilo se svuda, čak i u bolnicama, a dimili su svi – od trudnica do doktora. Jedini koji nisu dimili bili su oni koji au pokušavali da prestanu. 
 

Deca su u školama, baš kao i danas, učila o opasnostima pasivnog pušenja, ali niko za to nije mario jer nije ni bilo mesta gde da se sakrijemo od dima. Čak smo bili i vrlo aktivni ajteri tog čina jer čim smo naučili brojati postali smo oni koji su te cigarete i kupovali.

I niko se nije žalio jer smo od kusura redovno uzeli malo za strip, lizu i tvrde bombone. A opet, imali smo puno manje karijesa nego današnja mala bagra. 

Ko je viđen da se igra na igralištima, i uz to na spravama koje su toliko sigurne da su predosadne, kada je bolje preskakati garaže i naopačke visiti sa susedove terase. Baš s ograde jer taj je sused bio najopasniji. 

 

Foto: Pixabay

Kakav je bio naš jedan dan tokom letnjeg raspusta? Iz kuće smo izašli još ujutro, za ručak smo uleteli i izmaglili s natrpanim ustima da bi se opet pojavili kada je mrak već odavno pao, a mama se propisno odmorila bez našeg gnjavljenja. I nije nam smetalo ni plus 35, ni žega, nismo imali ni plastične boce s vodom, uvek smo se negde snašli. I opet izgubili. 

Gde smo bili? Pa edukovali smo se u našoj izmišljenoj letnoj školi gde smo učili kako se hvataju žabe, koliko dugo je potrebno da se osuše mokre hlače, kako izgledaju ptičja gnezda iz ptičje perspektive, od kakvih je sve materijala iz prirode moguće napraviti praćku i tako dalje i tako dalje.

I najmanja nam je briga pritom bila koliko je sati, koliko je napolju stepeni  i brine li naša mama gde smo po ceo dan. Ne zato što smo to pokušavali da ignorišemo već zato što roditelji od nas to nisu ni tražili ni spominjali. 

Nikada nisu pomislili da nas je neko oteo, da smo se utopili u potoku ili da bi zato što nismo dostupni njihovom oku i signalu odmah panično zvali razne službe. 

Uvek smo sami sebe pronašli i doveli se kući. 

Znate li koje je bilo glavno obieležje deteta koje je krenulo u školu, a da nije školska torba? Ma znate sigurno – pa prošli ste to! (ključ oko vrata) Dete sa sedam godina ne samo da je imalo svoj vlastiti ključ da bi ga eventualno nekada mogao koristiti, već ga je koristio svaki dan jer je pre ili posle škole bio prepušten sam sebi.

Pretpostavljalo se da dete od sedam godina već zna samo uzeti jesti – odrezati/namazati hleb, ispeći jaja, podgrejati ručak (u zdelici na peći, ne u mikrotalasnoj), biti samo u kući nekoliko sati i naravno da se pritom pretpostavljalo da se tako veliki-mali ljudi osim o ručku znaju brinuti o sebi i kada je reč o razmiricama s prijateljima. I  o domaćem zadatku naravno.

Toliko smo bili odgovorni – sami sa sobom, bez ičije pomoći. A ako smo slučajno jedan dan ostali još koju minut s roditeljima to je samo zato što smo se sa susedovim klincima već pošteno izigrali – kod nas ili kod njih, nakon što smo svi zajedno napisali svoje domaće zadatke. 

Onaj tko je imao 12 godina bio je nadomak punoletnosti i ne da je mogao već je morao čuvati i paziti na svu mlađariju u ulici. Neki su tu ulogu nasledili već sa 10 i nisu se smatrali premladima za to.

Naravno, nije im to baš ni bilo po volji jer su uvek imali nešto za raditi (aktivno), ali ko im je bio kriv kada su im roditelji uvalili malu decu na samo 15 minuta što se redovno produžilo na sat-dva. Nisu ni oni bili ludi – dok su radili nešto svoje kod nekog zanimljivog, mi smo dobili životnu priliku još malo diplomirati odgovornost. 

Danas su deca celo leto natopljena kremom za sunčanje sa zaštitnim faktorom broj maksimum, iako na suncu provode tek sat-dva. Nekada je bilo obrnuto. Provodili smo vreme na suncu – maksimalno, a mazali se tek toliko da krema ostane na nama sat-dva. 
 

U redu – recimo da je ovo jedna od najvećih opasnosti koju smo u ovom tekstu spomenuli, pa se nećemo baš puno rugati današnjim roditeljima i deci koja u mraku klimatizirane sobe svetle od predebelog sloja preskupe kreme na kojoj od gomile naučnih istaknutih činjenica jedva primećujemo taj famozni faktor. 

Ali neka, ako su se vremena već promenila dobro je verovati da se promenilo i sunce. I tako, dok nam od sunca prete melanomi i tumori, takve čvrste dokaze baš i ne možemo naći za ostale spomenute primere. Jer niko od nas nema nikakve trajne posledice tog nepodobnog vremena znanog kao osamdesete (i ranije). 

Izvor: index.hr