Šta raditi kada dete odbija da jede

Probirljivost se može definisati kao unošenje nedovoljne količine hrane ili unošenje nedovoljno raznovrsne hrane, da bi se omogućio zdrav emocionalni, fizički ili socijalni razvoj. Takođe, o probirljivosti govorimo kada su prehrambene navike čest uzrok konflikata ili zabrinutosti u porodici.

Da li je moje dete probirljivo?

Probirljivost se može prepoznati kroz sledeće domene:

Emocionalni – dete je uznemireno kada je u blizini hrane; prevladavaju negativna osećanja (briga, u vezi sa hranom i obrocima)

Izvor: Fotolia
 

Fizički – manje napreduje nego što je očekivano; ima manje energije
 

Socijalni – dete ne može, brine se, izbegava ili odbija da prisustvuje određenim događajima (proslavama, druženjima, zajedničkim obrocima u vrtiću, izletima, školama u prirodi, porodični ručkovi ili obroci u posetama ili restoranu…) zbog ograničenog broja namirnica koje jede; posebna pažnja odraslih se obraća na njegove/njene obroke

Zašto je moje dete probirljivo?
 

Iako odbijanje hrane roditelji često razumeju kao neposlušnost, nestašluk, inat i sl., postoji niz objašnjenja iz detetovog ugla, koja stoje u osnovi datog ponašanja, kao što su:

– razvojno očekivana ponašanja na datom uzrastu (sve izraženija potreba deteta da samostalno odlučuje)
 

– senzorni izazovi (neprijatnost povezana sa određenim ukusom, mirisom, teksturom)
 

– temperament deteta (manje su skloni da probaju nove vrste hrane)

trenutno raspoloženje deteta
 

– prethodna negativna iskustva povezana sa hranjenjem ili određenom vrstom hrane.
 

Porodični kontekst, odnosno okruženje može takođe biti jedan od ključnih faktora, za razvoj navika vezanih za ishranu. Uloga roditelja u detetovom hranjenju treba da bude u odlučivanju kada i kako će nuditi detetu hranu, kakvu će atmosferu tokom obroka kreirati, kakav će primer svojim ponašanjem tokom obroka i svojim odnosom prema namirnicama i ishrani dati detetu, kakva očekivanja ima od deteta i kakve poruke šalje detetu vezano za njegovo ponašanje, preferencije ili izbor jela.

Izvor: Fotolia

Kada se odbijanje hrane ponavlja kontinuirano, veliki broj roditelja reaguje brigom i uznemirenošću.  Ovo nužno vodi razvoju različitih strategija kako bi se postigao cilj – da dete pojede makar zalogaj. Neke od strategija su kažnjavanje (npr. oduzimanje omiljene igračke dok dete ne jede), nagrađivanje i ucenjivanje (npr. ”ako pojedeš zalogaj dobićeš desert”), hranjenje dok dete gleda tv ili se igra, hranjenje u hodu i sl. Nijedna od pobrojanih strategija ne obezbeđuje detetu strukturu i predvidljivost, jer najčešće ne postoji vreme obroka, ne postoji ni ritual zajedničkog sedenja za stolom (nego se obroci svode npr. na jurnjavu za detetom po kući kako bi mama postigla da pojede kašiku supe, dok ostali članovi porodice sede za stolom).

Te strategije su kontraproduktivne jer kreiraju atmosferu u kojoj dete ne oseća prijatnost i bliskost sa roditeljem, nema doživljaj autonomije nad svojim telom i ne uči na adekvatan način da prepozna signale kada je gladno (jer mu se hrana nudi ili prečesto ili ne u pravo vreme). Umesto toga, dete ima potrebu da se odupre pritisku, što roditelja još više čini zabrinutim i spreminijim da koristi već pomenute strategije koje za dete i stvaraju osećaj pritiska i nelagode. Dok su roditelji i dete zaglavljeni u tom obrascu, obroci porodice postaju nestruktuirani i sve manje za dete predvidljivi, jer se odvijaju u različito doba dana, na različitim mestima u domu, sa različitim članovima porodice.

Izlaz iz ovog obrasca podrazumeva promenu interakcije roditelj-dete i uspostavljanje jasne i za dete predvidljive rutine obroka u porodici. Za dete ranog uzrasta najvažnija je struktura i predvidljivost u svim domenima, pa tako i u domenu ishrane, kao dela svakodnevne rutine života porodice. Uspostavljanje rutine obroka, podrazumeva učešće čitave porodice u planiranju i realizaciji rutine obroka, u kom je dete ravnopravni akter.

Uloga roditelja je da omogući okruženje i prijatnu atmosferu, u kojoj problemi u ishrani nisu dominantna tema, kako bi porodica zajedno mogla da istražuje i usvaja nove vrste hrane. U tom smislu, i dalje je važno da se detetu svakodnevno nudi raznovrsna hrana, kao i da mu se omogući da je upoznaje i istraži (npr.tokom zajedničke pripreme hrane ili tokom samog obroka).

Izvor: Fotolia
 

”Deca napreduju kada im se da prilika za to” (Greene, 2010).

Ako vaše dete ne može da se ponaša tokom obroka onako kako to od njega očekujete, prepoznajte svoju ulogu u tome i pokušajte da kreirate okruženje u kom će dete dobiti priliku da to radi bolje!
 

Kada treba da potražim savet i pomoć?
 

Ukoliko je probirljivost važna tema u vašoj porodici, zabrinuti ste za razvoj i napredovanje svog deteta, niste sigurni da radite dobro, tek uvodite nemlečnu hranu ili slično, potražite podršku i odgovore na vaša pitanja.

Kako Centar za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima HARMONIJA može da pomogne?
 

Centar nudi stručnu podršku za celokupnu porodicu. Cilj je da se uspostavi kvalitetan odnos između roditelja i deteta jer je to ključni uslov za uspeh u ishrani. Rad sa porodicom se odvija kroz nekoliko susreta, kroz koje roditelji imaju priliku da steknu uvid u to šta su potrebe deteta, šta su izazovi za dete kada je reč o ishrani, koja je uloga roditelja u tome svemu i kako da uspostave rutine obroka.

Za više informacija o radu Centra Harmonija, njihovim radionicama kao i narednim aktivnostima potražite na Facebook stranici.

autor teksta: Milana Rajić, MA psiholog, sistemski porodični psihoterapeut