Šta kada roditelj izgubi kontrolu?

Postavlja se pitanje šta uraditi? Da li odreagovati i zaštititi dete ili jednostavno produžiti svojim putem.

– Smatram da ne postoji konačan i ispravan odgovor na ovo pitanje. Većina roditelja je osetljiva kad je reč o njihovoj deci. To je potpuno normalno. Svako mešanje u njihov stil roditeljstva je veoma osetljiva tema. Prizor roditelja koji se na grublji način odnosi prema svom detetu svakako nije prijatan, ali moramo biti obazrivi. Nekada je teško napraviti jasnu distinkciju između nasilja (bilo fizičkog, bilo verbalnog) nad detetom i vaspitne kazne, naročito ako nismo upoznati sa celokupnom situacijom – kaže Zona Anđelković, psiholog u Školi „Đura Jakšić”.
 

Kazniti dete za neki neprimeren postupak je sastavni deo vaspitanja.

Određene granice moraju da postoje i potrebno je da dete nauči šta je primereno, a šta ne. Primerene i pravovremene kazne imaju komunikacionu ulogu i informativnu vrednost.

Jedno istraživanje je pokazalo da kratkotrajan prekid komunikacije s detetom u mlađem uzrastu, uz jasno stavljanje do znanja da smo ljuti i zbog čega smo ljuti, detetu predstavlja jednu od najtežih kazni, jer to doživljava kao da ga roditelj više ne voli.

– Kazne u procesu vaspitanja su neminovne i neophodne za postavljanje granica, ali važno je da detetu uvek bude stavljeno do znanja (na adekvatan i njemu razumljiv način) u čemu je pogrešilo i zašto se ljutimo, da će određeno ponašanje biti sankcionisano. Važno je da budemo dosledni i istrajni u sprovođenju kazne – kaže Zona Anđelković.

Ukoliko zateknemo scenu u kojoj je roditelj već iznerviran u kontaktu s detetom, mešanje potpunog stranca bi moglo dodatno doliti ulje na vatru i dovesti do toga da roditelj bude još agresivniji u svom nastupu.
Naravno da može da se desi da se roditelj osvesti ili postidi svog ponašanja kad čuje opasku stranca i da shvati da se neprimereno poneo prema svom detetu. Nikada unapred ne možemo znati na koji način će naša intervencija, čak iako je blaga, rezultirati. Mnogima se desilo da su čak i kada su iz najbolje namere svom prijatelju ili nekoj bliskoj osobi sugerisali da bi nešto u ophođenju prema detetu mogao da promeni bili dočekani s otporom ili ljutnjom.

Drugačija situacija bi bila kada bi stručno lice koje ima autoritet suočio roditelje sa njihovim greškama, mada ni to nije siguran put do osvešćivanja i prihvatanja sopstvenih propusta. Ono što bi moglo da da rezultate ubuduće i da smanjii učestalost ovakvih situacija kod budućih naraštaja jeste sistematična edukacija koju počinjemo u najranijem uzrastu, učeći decu veštinama primerene i zdrave komunikacije kroz vaspitanje i obrazovanje osetljivo na specifične potrebe individue, a sve to ne zavisi samo od roditelja, već od čitavog sistema.

Pročitajte još:
Koje su posledice fizičkog kažnjavanja dece? >>
Kako razvod utiče na decu? >>