Polazak deteta u vrtić predstavlja novo iskustvo za dete sa aspekta promene fizičke sredine i većeg broja lica sa kojima je dete komunicira (vaspitača, tehničkog osoblja i pre svega drugara). Prihvatanje nove socijalne sredine dete doživljava najintenzivnije na planu odvajanja od roditelja. Kod neke dece se stvara osećaj straha da ga je mama ostavila, da li će doći po njega i loše vremenske orijentacije koliko dugo je on u vrtiću. Zato je izuzetno važno da boravak u vrtiću počinje satima koji će se produžavati zavisno od deteta i njegove adaptacije.
Jelena Žujović, magistar pedagogije, direktorka vrtića „Azbukica” za Blic Magazin odgovara na pitanja koja muče roditelje.
Kako da reagujete na dečje suze kada ih ostavljate?
– Prirodna reakcija dece na nepoznato ili na ono što ne žele da prihvate su plač i suze. Roditelji ne bi trebalo da pokazuju ličnu emocionalnu nestabilnost i da plaču zajedno sa detetom. Bitno je objasniti detetu zašto je važno da boravi u vrtiću i podstaknuti ga drugarima, igračkama i drugim sadržajima koje nudi vrtić. Da bi dete steklo poverenje u roditelja, neophodno je ispoštovati dogovor „doći ću pre ručka” ili „doći ću pre spavanja” jer se u 100% slučajeva videlo da ukoliko roditelji nisu stigli u dogovoreno vreme, dete ulazi u krizu, strah i plač.
.jpg)
Foto: Shutterstock
Kada su u vrtiću, koliko treba da uče, spavaju, igraju se?
– Potrebe dece treba sagledati isključivo sa individualnog aspekta. Velika greška je „trpati” u krevet decu koja nemaju potrebu za snom i odbijaju spavanje. Sadržaji vaspitno-obrazovnog rada su koncipirani kao igrovne aktivnosti pa je vrlo teško odvojiti igru od učenja. Zapravo, bilo koji vid učenja i podučavanja dece treba realizovati kroz igru, osmisliti je i pedagoški voditi.
Da li je lakše ili teže ako u vrtić zajedno idu braća ili sestre?
– To je psihološka podrška za oba smera, to je osećaj „ja nisam sam”, sve dok svako dete ne prihvati vršnjake svoje vaspitne grupe.
Kolika je uloga vaspitača?
– Važnu ulogu u procesu adaptacije imaju vaspitačice, njihov odnos prema deci (smiren, topao…) u velikoj meri olakšava adaptaciju deteta, one ohrabruju dete, podržavaju ga, usmeravaju na igru sa drugom decom kako bi dete što lakše prihvatilo novu sredinu. Pomažu detetu da se oseća sigurno u jednom okruženju gde vlada pozitivna atmosfera i toplina.
Zbog dužeg radnog vremena mnoga deca ostaju u vrtiću do večernjih sati. Da li to može da bude problematično?
– Produžetak radnog vremena mladih roditelja je uslovljen društvenim okolnostima. Značajno je napomenuti da je i dolazak dece u vrtić u skladu sa radnim vremenom roditelja. Nekada je 80% dece dolazilo u vrtić u osam časova, a sada je dolazak u vrtić u istom procentu pomeren do 10 časova. Evidentno je da se mladi roditelji na jedan drugi i kvalitetniji način bave svojom decom tako što im osmišljavaju vreme sportskim i rekreativnim aktivnostima, pa je zaključak da deca ne trpe zbog radnog vremena roditelja.
Foto: Shutterstock
Moderni programi
Trenutno je u vrtićima najpopularniji Montesori program, koji je osnovala pedijatar Marija Montesori 1907. godine. Taj program naglašava značaj i vezu između svih živih bića, kao i potrebu da svaka osoba pronađe svoju ulogu, smisao i cilj postojanja u životu.
Montesori program podstiče detetov osećaj nezavisnosti i edukatori uvek pitaju decu da li žele da probaju da reše određeni zadatak, da li im je potrebna pomoć u onome što rade ili misle da nisu spremni za to.
Montesori pedagogija smatra da dete od rođenja pa do svoje šeste godine ima „upijajući um” i da ova genijalna mogućnost mentalnog upijanja omogućava deci da nauče maternji jezik, usavrše pokrete tela i usvoje određena pravila. Još jedna bitna stvar koju je uočila Marija Montesori je da deca u svom razvoju ličnosti prolaze kroz određene osetljive periode života.
Izvor: Zena.blic.rs
Komentari (0)