Zamislite sledeću situaciju. Meri se rodila i odrasla u crno-beloj sobi, a postala je i izvrstan neurofiziolog. Mnogo toga zna, ali je posebno zanimaju boje. O njima zna sve! Zna koje talasne dužine stimulišu retinu, kako receptori reaguju na svetlost i kako se informacije dalje prenose i obrađuju u mozgu, koji regioni mozga se aktiviraju i konačno koje boje se prepoznaju. Meri je čak naučila i koje boje odgovaraju kojim objektima, što samo po sebi ne bi inače bilo vredno pomena, ali jedna stvar je vrlo neobična. Meri i dalje živi u crno-belom svetu, odnosno svojoj sobi. Čita iz crno-belih knjiga i koristi crno-beli kompjuter, njen svet nema boja, nikada nije videla ni jednu. Sve što je o bojama naučila, naučila je u crno-belom okruženju. Kada Meri prvi put izadje iz sobe, čeka je svet u boji. Naravno ovo se nije desilo, to je filozofski eksperiment koji se izvodi isključivo u mislima, tzv. misaoni eksperiment (Mary’s room thought experiment).
Sada, kada ste celu priču dobro zamislili, postavite sebi pitanje: „Da li je Meri po izlasku iz sobe naučila nešto novo? Ako jeste, i ako postoji još neko u toj crno-beloj sobi, da li će moći da mu objasni šta je videla, odnosno doživela?„ Možda većina nas i živi u jednoj takvoj sobi. A oni, za koje sinestezija predstavlja realnost, jednobojnost naših doživljaja teško mogu i da shvate.
U nekim prošlim vremenima, na pitanje da li možemo da procenimo nečiju ličnost ili intelektualne sposobnosti na osnovu oblika lobanje, odgovor bi nedvosmisleno bio potvrdan. Koliko god ovo danas zvučalo smešno, prostora za diskusiju tada verovatno ne bi ni bilo. Ovakvih ili sličnih primera je mnogo. Ponekad misterija jednog vremena postane dobro poznata činjenica drugog. Ali isto tako, dobro poznata činjenica jednog vremena lako može da postane mit drugog.
Različite naučne oblasti istražuju složene procese unutar mozga, što omogućava bolje razumevanje funkcija mozga i različitih segmenata razvoja deteta. Svako novo otkriće dobar je putokaz i daje jasniju sliku kuda treba da idemo i usmerimo našu pažnju.
Jedna od nedovoljno poznatih pojava, o kojoj se sve do pred kraj XX veka veoma malo znalo, je i sinestezija. Sam fenomen skoro nije ni istraživan, pre svega zbog jakog uticaja biheviorizma (biheviorizam je teorijski pravac u psihologiji koji poriče naučnu vrednost introspekcije, te smatra da je osnovni zadatak psihologije objektivizacija ponašanja), dok danas mnogi naučnici smatraju sinesteziju kao važnu pojavu kojom je moguće bolje razumeti i možda proniknuti u neke od tajni mozga. Nova otkrića osvetljavaju problem iz novih, nepoznatih uglova i omogućavaju bolje razumevanje kompleksnih procesa ljudskog uma.
Naši svetovi i doživljaji istih se razlikuju, tako da moramo da budemo pažljivi kada pričamo o ovom fenomenu i da shvatimo da to nije poremećaj kako se do nedavno smatralo. Patricija Dafi, koosnivač Američkog udruženja sinestetičara, kao mala je rekla svom ocu : „Da bih stvorila slovo R shvatila sam da je dovoljno da napišem P i onda samo od gore povučem crticu. Veoma sam se iznenadila što sam uz pomoć samo jedne linije mogla da pretvorim žuto slovo u narandžasto.„ Kako lako nečija realnost drugima može suludo da zvuči. Zamislite na primer da vam se dete poveri da mrzi kada neko spušta roletne, jer se čuje baš kao njemu najomraženija maslinasta boja. Ili da obožava da čuje reč „lampa„, jer ima ukus šlaga. Kako biste odreagovali? Ili možda i sami imate slične doživljaje?
Šta je sinestezija?
Naučnici, a i šira populacija, koliko god fascinirani bili, do skoro su na ovakve izjave gledali isključivo kao na proizvod bujne mašte, ili čak simptome mentalnih oboljenja poput šizofrenije. Međutim, situacija se promenila. Danas znamo da je sinestezija neurološki fenomen u kojem stimulacija jednog čula ili kognitivnog modaliteta, vodi ka automatskom i nevoljnom osećaju u drugom čulu ili kognitivnom modalitetu. U ljudskoj populaciji ima 2 do 4% sinesteta, ali u određenim zanimanjima ih ima mnogo više. Ovo je važno za roditelje i učitelje, jer ukoliko ovo znaju mogu bolje razumeti potrebe deteta, ali i podržati dete u određenim aktivnostima. U stvari, procenjuje se da ih je u opštoj populaciji mnogo više, ali mnogi od njih ne shvataju da svet oko sebe ne doživljavaju kao većina ljudi. Postoji preko 60 tipova sinestezija. Kombinacije su mnogobrojne, a zabeležen je i vid sinestezije koji uključuje svih pet čula!
Igre čula
Najzastupljenija, i većini poznata, je takozvana grafem-boja sinestezija, gde se svakom grafemu (npr. slovu) pripisuje određena boja. Sinestetičari najčešće različite grafeme pripisuju različitim bojama, ali su primećene neke istovetnosti. Tako na primer, većini njih je slovo A crvene boje, a S žute. Slika ispod je standardna ilustracija ovog primera. Većina osoba neće lako uočiti dvojke među silnim peticama, dok će sinestetičari bez imalo muke biti u stanju da ih odmah primete.
Čulo sluha isto zna da bude upleteno. Kod ljudi sa hromestezijom zvukovi izazivaju vidjenje boja. Isto tako, zvuk može da proizvede senzaciju dodira na određenom delu tela ili čak negativnu emotivnu reakciju, što se zove mizofonija. Ovde ne pričamo o tome da vas refren neke pesme posebno razneži, možda čak i rastuži. Ne, ove ljude obuzme jak negativni doživljaj, poput gađenja ili mržnje, kada čuju zvuke na primer zevanja ili izgovaranja odredjenih glasova. Takođe, određene reči mogu da izazovu doživljaj specifičnog ukusa, pa na primer reč kvaka može da ima ukus nara. Jedan od najređih oblika sinestezije je dodir-ogledalo sinestezija. Ovde osobe osećaju istu senzaciju, poput dodira, kao osoba koju posmatraju. Tako na primer, ako vide da osoba češe svoj desni dlan automatski će doživeti senzaciju svraba na svom dlanu. Ono što je veoma interesantno je to da dodir nije jedino što oni mogu da osete. Takođe mogu u potpunosti da dožive emociju koju neko pored njih ispoljava. Stoga, ni ne čudi da ove osobe pokazuju nadprosečan nivo empatije. Pretpostavlja se da je ovo samo jače izražen postojeći proces zadužen za empatiziranje. Pokazalo se da mnogi ljudi koji tvrde da su u stanju da vide aure, nisu ništa drugo do dodir-ogledalo sinestetičara.
Svet kreativnosti
Kao i apsolutni sluh, sinestezija se smatra varijacijom perceptualnog doživljaja. Njih 95% smatra da im sinestezija obogaćuje život. Mnogi su naučili kako da izvuku maksimum iz svog izuzetno specifičnog doživljaja sveta: pamćenjem imena ili brojeva, mentalnim računanjima ili kompleksnijim kreativnim aktivnostima, poput likovne umetnosti, muzike i glume. Jedno je sigurno, sinestetičari su skloni kreativnim aktivnostima. Istraživač D. Breng sa Kalifornijskog univerziteta, opisao je u okviru jednog neuronaučnog projekta slučaj svoje pacijentkinje, književnice, koja je tvrdila kako joj sinestezija pomaže da izabere pravu metaforu. Ona bi znala koje boje reč treba da bude, čak i pre nego što bi znala koja je reč u pitanju! Umetnička dela sinestetičara često izgledaju apstraktno, iako ona sama po sebi nisu figurativna i prikazuju realističnu percepciju umetnika. Umetnost Vasilija Kandinskog je jedan primer umetnika-sinestetičara(slika ispod).
Sinestezija u nama
Napravićemo mali eksperiment. Na slici ispod vidite dva oblika, jedan se zove Bouba, drugi Kiki. I? Prvo ih imenujte, pa čitajte dalje.
Ako spadate u većinu, verovatno ste špicasti oblik nazvali Kiki, a zaobljeni Bouba. Širom sveta 95-98% ispitanika pokazuje ovaj tzv. Bouba/Kiki efekat. Čak se pokazalo i da deca od 2 godine slično odgovore. Ovi rezultati sugerišu da ljudski mozak nekako pripisuje apstraktno značenje oblicima i zvukovima na konzistentan način, odnosno da povezuju određene zvuke govora sa vizuelnim oblikom objekata.
Poznati neuronaučnik V.S. Ramašandran (Kalifornijski univerzitet) smatra da smo mi u stvari samom evolucijom jezika preduslovljeni na kombinovanje informacija iz više čula (tzv. mulitsenzorna integracija), u čijoj krajnosti je fenomen sinestezije. Interesantno je da osobe koje imaju autizam ne pokazuju jaku preferencu u Bouba/Kiki eksperimentu (svega 56%). Druga moguća evolutivna prednost čulnih integracija je kreativnost, jer sinestezija kao takva omogućava ljudima da povežu, naizgled nepovezive senzacije, ali i da svet vide i dožive drugačije.
Foto: Pixabay
Oslušnite svoje dete
Neki naučnici smatraju da su svi ljudi potencijalno sinestetičari, ali iz još uvek nepoznatih razloga ispoljavanje ovog fenomena je inhibirano. Čak se pretpostavlja da novorođene bebe doživljavaju svet slično kao sinestetičari. Ovo bi značilo da beba ne samo da čuje majčin glas, već ga i vidi i oseti. Još uvek se ne može tvrditi sa sigurnošću koji mehanizam stoji iza sinestezije. Mogući uzrok je pojačana međupovezanost između regiona zaduženih za različite funkcije. Takođe, moguće je da, iz nekog razloga, dolazi do smanjene inhibicije u određenim regionima mozga. U prilog ove hipoteze govore stečene forme sinestezija, koje mogu da se jave kod nekih vrsta epilepsije, povreda glave, ili čak za vreme meditacije i duboke koncetracije, kao i pri upotrebi određenih psihoaktivnih supstanci.
Ali i bez preciznih razumevanja mehaničkih i funkcionlnih aspekata sinestezije, mnogo je bitnije da naučimo da cenimo raznolikost doživljaja. Kao i svako drugo dete, tako i dete sa sinestezijom stvara svoj svet mašte, slike i doživljaja i dozvolite mu da radi to što voli i tako stvara nešto novo, jer dragocenost koja proizilazi iz kreativnosti je nemerljiva. A onda deo toga mogu da prenesu na vas, ali i na svet oko sebe i učine ga lepšim.
Komentari (0)