Svakom roditelju najveća želja je da odgoji sretnu osobu. Nažalost, uprkos milionima godina koje su roditelji, naučnici i pedagozi kroz istoriju proveli mozgajući o odgoju, niko još nije pronašao recept za podizanje osobe koja je sretna, zna šta hoće, omiljena je u društvu, zadovoljna i uspešna. Koliko god sve to svome detetu želeli, mnogo toga ona će morati odraditi sama, no ništa opet bez roditeljske pomoći.
Uporedimo li savete za odgoj deteta od pre pedeset godina i danas, uočićemo bitne razlike. Nekad se smatralo da je najvažnije da roditelj detetu bude autoritet, a da dete bespogovorno poštuje i sluša roditelja. Zatim je sve to srušeno i u modu je ušao slobodniji, popustljiviji odgoj.
Na dobrom smo putu ako znamo slušati dete
Kad sve ovo zbrojimo i oduzmemo, većina stručnjaka danas savetuje nešto između autoritativnosti i popustljivosti, a ta sredina znači: detetu moramo postaviti jasne granice jer će bez njih biti nesigurno i izgubljeno. Takođe, danas većina stručnjaka ističe da je porodica mesto na kojemu dete najviše uči i u kojemu stiče sigurnost, pa su skladni porodični odnosi preduslov za uspešan odgoj.
Skladni, dakle ne savršeni, jer savršenstva nema, a na nesavršenostima i pogreškama se puno toga može naučiti. Dakle, iako recepta za uspešno roditeljstvo nema, čini se da smo na dobrom putu ako znamo da slušamo dete, ako odvajamo dovoljno vremena za njega i ako mu dovoljno često i iskreno pokazujemo ljubav.
Skoro svi se pitamo provodimo li dovoljno vremena s decom, razumemo li njihove potrebe, znaju li koliko ih volimo… Sasvim siguran u sebe je samo roditelj kojemu nije dovoljno stalo, svi ostali svesni su klizavog terena na kojem se nalaze. Deca to osete, pa je važno da, kao što prihvatamo da naše dete nije savršeno, prihvatimo i da smo samo ljudi – nesavršeni, skloni greškama. Pogrešimo li, izvinimo se detetu, oprostimo sebi i krenimo dalje.
Ovo se, naravno, odnosi na sitnice, dok bi nekih izjava i postupaka trebalo poštedeti svako dete jer ostavljaju trajne posledice. Dogodi li vam se nešto od dole navedenoga, potrudite se da se to više ne ponovi. Ponekad roditelji, koliko god se trudili, ne uspevaju da reše probleme na adekvatan način, pa u nemoći, ljutnji ili nervozi ponavljaju nedopustivo – žele li svome detetu dobro, trebali bi shvatiti da trebaju potražiti stručnu pomoć.
Među nedopustive postupke prema detetu spadaju:
Detetu treba graditi samopouzdanje, a ne rušiti ga
Fizičko kažnjavanje: koliko god neki govorili da je batina iz raja izašla, fizičko kažnjavanje uvreda je i poniženje za svaku osobu. Naravno, ne govorimo ovde o laganom udarcu dlanom po guzi – klinci, posebno kad su mali, znaju biti toliko zaigrani i neposlušni da i najstrpljiviji roditelj gubi glavu.
Gotovo da nema roditelja koji barem jednom nije udario dete po guzi i to još nikome nije ostavilo trajne posledice. Međutim, kažnjavanje remenom, šibom ili bilo čime što ostavlja masnice i oštećuje kožu jednostavno se ne može ničim opravdati.
Ponižavanje, vređanje i omalovažavanje: reći detetu da ništa ne vredi, da od njega neće ništa biti, da vas je razočaralo, sve to uništava samopoštovanje i samopouzdanje. Većini roditelja dogodilo se da u ljutnji kaže ono što ne misli, ali teške reči koje detetu poručuju da nije osoba dostojna vaše ljubavi, poverenja i ponosa nedopustive su. Dogodi li vam se da omalovažite ili uvredite dete na ovaj način, morate mu se izvinuti, objasniti da niste tako mislili… Neće biti lako, ali ovo je previše važno da bi ostalo nedovršeno i prepušteno slučaju.
Kažnjavanje deteta zatvaranjem u mračni ili mali prostor: i ovo je jedna od zastarelih metoda kažnjavanja koja istovremeno ponižava i straši, posebno malu decu. Ovakve metode zaista nisu šala, kao ni ono što gledamo u mnogim filmovima i TV serijama: osobe koje su imale ovakvo detinjstvo mogu oboleti od mentalnih bolesti, bolovati od brojnih fobija i strahova, postati nesigurne ili čak nasilne.
Deca su međusobno vrlo različita – neka se dobro nose sa stresom, pa čak i šokovima, dok su neka toliko osetljiva da ni nakon najlepšeg dana, provedenog u veselju i među voljenima, ne mogu zaspati sama ili u mraku. Osetljivom detetu stanje se može samo pogoršati ako samoću ili mrak povezuje s kažnjavanjem, odnosno svojim pogreškama i ‘zločestoćom’.
Plašenje deteta raznim babarogama, vešticama i ostalim izmišljenim likovima: ovo je takođe osetljivo područje, koje traži individualni pristup. Ima dece koja obožavaju bajke, izmišljena bića koja se dele na dobra i zla i na taj način uče o svetu. No, ima i klinaca koji tradicionalne bajke i mnoge crtaće doživljavaju kao psihičku traumu.
Zato – sa strašnim pričama polako: počnite s najblažima, osluškujte kako ih dete prima i prema tome odlučite kakve su priče prikladne za vaše dete. I ne zaboravite – veštice, babaroge i ostala strašna bića neka ostanu samo u pričama, a pretnje i kažnjavanje tipa – ‘ako budeš nevaljao, doći će babaroga po tebe’ nešto su od čega nijedno dete ne bi smelo strahovati.
Komentari (0)