Šta da radite kad niste zadovoljni ponašanjem svog deteta

Učinili biste sve za svoje dete, ali postoje oni trenuci kada se uplašite i od same pomisli da ste razočarani vlastitim detetom. Istina je, ponekad nas deca dovedu do tačke kada pomislimo da ih i ne volimo baš tako mnogo, što je po mišljenju psihologa sasvim normalno, s obzirom na to da je roditeljstvo veliki izazov zasnovan na jakim emocijama, posebno kada su deca prkosna, ne pokazuju poštovanje ili se ponašaju suprotno roditeljskim željama.

Kad roditelji osete negativne emocije prema svome detetu, uzrok je uglavnom njegovo neprimereno ponašanje. Razumljivo, roditelji postaju frustrirani jer su se umorili od stalnog ponavljanja istih priča, vike i svađe. Ili ih nervira način kako se dete odnosi prema njima, braći i sestrama ili prema nastavnicima u školi.

Treba imati u vidu da u periodu adolescencije formiranje identiteta deteta podrazumeva odvajanje od porodice, a to ponekad zna da se pretvori u veoma neprijatno, iritantno i neprikladno ponašanje tinejdžera. Budući da je veza roditelja i deteta toliko jaka, taj proces razdvajanja često postaje veoma zategnut i prenaglašen, kako za roditelje, tako i za decu.

Mnogim roditeljima je često teško da razluče da im se u stvari ne sviđa detetovo ponašanje, a ne dete kao osoba. To nije čudno jer detetovo ponašanje na neki način postaje deo njegove ličnosti. Ne može se reći gde se završava ličnost, a gde počinje ponašanje. Na kraju, ipak reči izlaze iz usta vašeg deteta, možete videti taj izraz lica i čuti taj ton u glasu koji je ponekad pun mržnje i prezira.

Dobra vest je da kada su vam deca nepristojna ili neprijatna i pobesnite, postoje efikasni načini da izbegnete da njihovo ponašanje shvatate lično. Psiholozi savetuju da bi roditelji, umesto da budu nesrećni i da imaju osećanje krivice, trebalo da pokušaju da uspostave zdraviji odnos sa detetom i da ga prihvate takvo kakvo je.

Nemojte kriti svoje emocije jer osećate krivicu ili mislite da nije u redu ako vam se čini da ne volite dovoljno svoje dete. Ne morate da prihvatite te emocije – dovoljno je da osvestite da ih ponekad imate. Promena ne može da se dogodi dok god ne budete iskreni prema sebi. Prosto se zapitajte: „Šta osećam i zašto?”

Važno je i prihvatiti činjenicu da vam se dete neće uvek sviđati, kao ni vi njemu.
 

Kada se dete neprikladno ponaša, većina roditelja oseća da ih okolina gleda i ocenjuje kao loše roditelje. Svi mrzimo kada nas drugi ljudi osuđuju, a familija i prijatelji znaju da budu vrlo kritični, što se lako doživljava kao sramota i osećaj krivice.

Kritika još više boli kada već sumnjate u uspešnost svog roditeljstva. To su teška i snažna osećanja i mnogi roditelji upadaju u zamku da okrivljuju svoju decu što se tako osećaju.

Ne bavite se svojim osećanjima, već se usredsredite na ponašanje deteta.
 

Nađite vremena da razmislite o osnovnom uzroku svojih osećanja. Da li postoje spoljni razlozi koji utiču na ponašanje vašeg deteta, poput problema u školi? Ili je to više povezano sa vašim očekivanjima?

Možda vam se dete ne sviđa jer se toliko razlikuje od vas. Ili vam se možda ne sviđa jer se loše ponaša, prkosno je i nedokazano i pravi pustoš po kući. Sve su to razumljivi razlozi da osećate nenaklonost prema svom detetu. Zašto bi voleo nekoga ko se loše ponaša prema tebi?

Ako je to slučaj, pokušajte da zapamtite da to ponašanje ne volite, a ne dete. Možemo da volimo svoju decu i da mrzimo njihovo ponašanje, ali ponekad se to dvoje izmeša.

Ako pažljivo pogledate, možda ćete shvatiti da to što vam se dete ne sviđa ima više veze sa vama nego sa detetom – jer u suštini to je vaša reakcija na njegovo ponašanje.

Ponekad nas kao roditelje pokreću i sećanja na sopstveno detinjstvo, što izaziva osećanje neadekvatnosti, straha ili strepnje i onda ta osećanja projektujemo na svoju decu. Na primer, ako su vas kao dete žestoko kritikovali zbog toga što nemate sve petice, možda vam je teško kada vaše dete ima lošije ocene. Imajte na umu ovo i ne dozvolite da to kontroliše vaše roditeljstvo.

Pokušajte da otkrijete i druge uzroke koji izazivaju ovakva osećanja u vama. Na primer, možda na dete prenosite vaša osećanja prema partneru. Možda vaš partner (ili vi) ne smatrate da je dete odgovorno za svoje ponašanje.

Prihvatite svoje dete onakvim kakvo je i možete krenuti ka uspostavljanju boljih odnosa. Ako dete nije onakvo kako ste očekivali, onda razmotrite svoja očekivanja.

Važno je imati na umu da na kraju krajeva, jedina osoba koju možete da kontrolišete ste vi sami. Naučite da povučete liniju između ponašanja deteta i vaših reakcija. Pokušajte da budete smireni i da kontrolišete svoje emocije. Bez obzira kako se dete ponaša, obećajte sebi da ćete pokušate da ostanete smireni.

Nađite vremena za nešto zabavno. Naučite šta dete voli, a šta ne voli i šta ga navodi da se loše ponaša. Pokušajte da ga saslušate bez osuđivanja – deca će sigurno negativno reagovati kada osećaju da su pod pritiskom i prismotrom. Dete će ceniti mogućnost da se otvori i poveri vam se kako se oseća.

Razgovarajte sa detetom kao da ga ne osuđujete, čak i kada kažete ‘ne’ ili ga kažnjavate. Ne mrštite se i obratite mu se smirenim tonom koji mu šalje poruku da vam je stalo do njega.

Ostati pozitivan može biti teško, pogotovo kada ste frustrirani, a dete prkosno.

Ipak, budite što pozitivniji kad imate posla s detetom jer ono lako oseti vaša negativna osećanja i brzo ih internalizuje – ili se agresivno pobuni. I zapamtite, izraz vašeg lica i ton vašeg glasa šalju jaču poruku od vaših reči.

Usredsredite se na ono što je dobro i počnite da gradite odnose sa detetom na pozitivnim primerima. Nemojte biti opsednuti samo negativnim stvarima ili ne pokušavajte da ga promenite po svaku cenu.

Izgradićete mnogo bolji odnos ako se potrudite da ga pohvalite i potkrepite dobro ponašanje. Često kao roditelji imamo atomatske reakcije. Trebalo bi da se potrudimo da više vodimo računa šta govorimo. Zapamtite: detetu je potreban trener, a ne kritičar.

Konačno, unesite više zaigranosti i manje ozbiljnosti u vaše interakcije. Pokušajte da ih prihvatite onakvima kakvi jesu i volite ih i ne brinite previše.
 

Spolja gledano, većina porodica izgleda normalno i stabilno. Naravno, svi nastojimo da u javnosti ne vičemo i ne svađamo se sa decom ili partnerom. Ali iza zatvorenih vrata je druga priča. Čak i porodice koje izgledaju najnormalnije imaju problema. I svaki roditelj se bori sa svojom decom – to je deo odgajanja dece.

Zato, ne upoređujte svoja osećanja prema svojoj porodici i svim njenim nedostacima sa onim kako druge porodice izgledaju u javnosti. To nije fer poređenje i uvek ćete se osećati loše. Otkud znate, možda nekome vaša porodica izgleda kao idilična i skladna.
 

Nismo ni svesni koliko puta u toku dana kažemo neku primedbu na nečije ponašanje. Automatski kritikujemo decu, a pola vremena ni ne znamo da to radimo. Zato se potrudite. Primetite kada vaše dete nešto dobro radi. Ukažite na dobre strane detetovog ponašanja i opišite mu šta ste primetili.

Na primer, možete reći: „Izgledalo je kao da ćeš da udariš brata, ali sam primetio da si se uzdržao i udaljio. Kako ti je uspelo? Bravo!”.

Ako vam ovo uspe, to će vam pomoći da uspostavite uzajamno poštovanje sa detetom.

Šta ako su vama i detetu potupuno različite ličnosti? Možda vaše dete nije osoba koju biste odabrali za svog prijatelja. Možda ste suviše različiti ili suviše slični. Problemi nastaju kada vas svakodnevno neko razočarava, a vi pokušavate da ga promenite. Tako se upada u začarani krug.

Imajte na umu da vam dete nije drug. Vaša uloga roditelja je jedinstvena, i možete se ponašati prijateljski, a da ne postanete prijatelji. Kada uvidite da ne morate da budete prijatelj svome detetu to vam može pomoći da shvatite ko je vaše dete – i da ga prihvatite.

Preuzimanjem odgovornosti za svoje emocije i trudom pokazujete detetu da želite da stvari budu bolje. Recite svom detetu: „Znam da se u prošlosti nismo uvek slagali, jer sam bio prestrog prema tebi. Izvinjavam se i radim na tome”.

Smirite se, prihvatite dete i pomozite mu da postane osoba kakva je trebalo da bude.