Školski psiholog: Decu je najviše pogodilo odvajanje od vršnjaka tokom pandemije

Već smo obeležili neslavan jubilej: godišnjicu prisustva virusa SARS-CoV-2 u našim životima, a i dalje smo u pandemiji i kraj joj se ne nazire. Iako su svakako relevantnija istraživanja koja su post festum u odnosu na istraživanja efekata nečega što još uvek traje, u pojedinim školama kod nas i sada se sprovode ispitivanja, dece, roditelja i školskog kadra o efektima pandemije ne samo na školski život već i na generalno funkcionisanje.

Školski psiholog Violeta Pivnički za eKliniku kaže da se došlo do očekivanih rezultata.

– Decu su najviše pogodili odvajanje od vršnjaka, restrikcije kretanja, ograničenja, zabrane okupljanja i druženja. Čak i ona deca koja su ranije navodila da ne vole školu, sada otvoreno izražavaju žaljenje za školskim životom kakav je nekada bio. Roditelji su zabrinuti za kvalitet i funkcionalnost znanja koje će imati njihova deca u ovim izmenjenim okolnostima obrazovanja, brinu za sopstveno i zdravlje cele porodice… Deca su se preselila u onlajn-svet, sada za to imaju i opravdan razlog, učenje, a odande ih vrebaju različite internet opasnosti i predatori. Potreban je dodatni nadzor i oprez roditelja. Pred sve su stavljeni novi i povećani zahtevi, mada su se deca odlično snašla – oni su generacijski digitalni urođenici, mi stariji smo došljaci u tom svetu. Njihove digitalne kompetencije su značajno razvijenije, čak i kod dece mlađeg uzrasta – kaže sagovornica eKlinike.

Kompletne porodice su trpele i trpe pojačane zahteve – trebalo je prilagoditi se na nove okolnosti, raditi i učiti od kuće uporedo sa decom, biti zatvoren po nekoliko dana. Pivnički kaže da su čak i zdrave, funkcionalne porodice bile na velikom iskušenju u početnim danima i mesecima pandemije, a one koje su i inače sa problemima u funkcionisanju su, nažalost, dodatno bile u riziku. Neka deca su ostala zatvorena i nevidljiva u svojim domovima u tim okolnostima. Ona ističe i da je važno što su se od septembra 2020. koliko – toliko vratili u školsko okruženje, po tzv. kombinovanom modelu. Time je situacija relativno relaksirana, a deci koja su u riziku mogla je da se pruži dodatna pomoć i podrška.

Sve nas je, doslovno rečeno, jedan potpuno novi svet „zaskočio” preko noći. U njemu se neko snašao brže i adekvatnije, neko još uvek nije uspeo. Ono što je dobra vest, kaže sagovornica eKlinike, jeste da su deca bića sa veoma visokim stepenom adaptacije na promenu životnih okolnosti, te da se prilagode brže i najčešće uspešnije u odnosu na odrasle.

– Naravno, i kod njih postoje individualni otkloni, te su svakako postojala i dalje postoje deca kojoj je potrebna posebna emotivna podrška, da bi se snašla u ovom novom svetu koji nas okružuje. Zadatak nas odraslih koji radimo sa njima je da ih u tome podržimo jer je za decu tipično da imaju tzv. „socijalni konsenzus” kada prolaze kroz potencijalno krizne situacije – da vide da nisu usamljena, da i njihovi vršnjaci prolaze kroz slična iskustva, da ih je sve zadesila „ista sudbina”. Socijalni konsenzus skraćuje i pospešuje period prilagođavanja – kaže psiholog.

Kada pravimo razliku o uticaju pandemije na odrasle i na decu, treba da znamo da su deca bića koja su u boljoj „psihičkoj kondiciji” u odnosu na odrasle, jer nisu toliko izložena stresu svakodnevnih i višegodišnjih briga kao njihovi roditelji koji se staraju o porodici, poslu i ostalim ne baš privlačnim i često mentalno hronično i tinjajuće iscrpljujućim zadacima svakodnevice. Kao što je virus korona bio blagonaklon prema deci u smislu da nisu bila u potencijalno velikom riziku od oboljevanja, tako su i u mentalno – higijenskom smislu deca u vreme pandemije u manjem riziku od eventualnih psihičkih poremećaja i oboljenja zbog nje, kažu stručnjaci.

– Međutim, ne smemo zaboraviti da je svaka nagla promena potencijalna kriza, ali i šansa za razvoj. Šta će se od navedena dva razviti, zavisi svakako od individualnog psihičkog sklopa deteta, ali u velikoj meri od važnih odraslih osoba u njegovom životu koji su tu da ga podrže. Mogu da kažem da deca u vreme pandemije nisu ostala sama, da im se značajna pažnja posvećivala u porodicama i šire u društvu, te da je i to razlog njihovog uspešnog prilagođavanja – objašnjava sagovornica eKlinike.

Psiholog Pivnički je u stalnom kontaktu sa školskom decom. Pitamo za direktna iskustva u vezi sa ovim periodom – da li su se školarci češće obraćali za pomoć i sa kojim problemima i jesu li se neke njihove muke u pandemiji smanjile ili pojačale?

– Uočavam u neposrednom radu sa decom jednu zanimljivu pojavu – kao da su „isplivale” neke druge muke, tegobe, strahovi i zebnje kod njih. Obraćaju se sa zaista različitim vrstama problema za čije rešavanje ili suočavanje sa njima im je potrebna podrška i savetodavni rad, i čini se kao da je veća varijabilnost tih problema u odnosu na period pre pandemije. Vreme će pokazati da li je navedeno posledica života u izmenjenim okolnostima, svakako su potrebna egzaktna istraživanja na tu temu i prerano je da donosimo ad hoc zaključke – oprezna je Pivnički, ali veruje da će se kolege istraživači baviti nekom od hipoteza koje je i sama postavila, a koje bi mogle biti među razlozima.

Jedan od mogućih i među prvima je svakako stres zbog pandemije, izolacije i ograničenja.

– Mladost ne voli da bude ograničena i verujem da sad već počinje, svesno ili nesvesno, da pruža otpor. Drugi razlog može biti pojačana kriza u porodici. Porodice koje su i prethodno bile disfunkcionalne, prolaskom kroz pandemiju nažalost su postale još neadekvatnije, te je došlo do pojačavanja ranijih tegoba koje se reflektuju i na decu. U prethodnom periodu su porodice provodile mnogo vise vremena zajedno, zbog zabrana izlazaka, ograničenja i zaključavanja, rada od kuće roditelja i učenja od kuće dece, tako da su u porodicama koje su inače disfunkcionalne, za njihove članove to nažalost bili dugi i mučni sati i dani. Nažalost, odgovor na poslednje pitanje je potvrdan – za decu koja su i inače zbog prethodnih životnih okolnosti imala tegobe, sada udruženo sa pandemijom, neke njihove muke se jesu pojačale – objašnjava.

Sagovornica eKlinike smatra da je u jednom trenutku onlajn-nastava bila jedina mogućnost, ali je i sada smatra odličnim pomoćnim nastavnim sredstvom, nikako glavnim. Prednost u radu sa decom se uvek daje neposrednom kontaktu, a o važnosti socijalizacije i boravku u krugu svojih vršnjaka u školi suvišno je i govoriti, naglašava ona i nastavlja o akutnom problemu:

– Prekomerni boravak ispred računara i telefona je problem sa kojim se roditelji i mi prosvetni radnici borimo već duži niz godina unazad i čini mi se da sve više gubimo tu bitku. Prelaskom na onlajn-nastavu nam je izbijen i poslednji argument protiv iz rukava – deca su navodila da moraju da uče, rade domaće zadatke, da prate nastavu na onlajn-platformama i ti sati koje su provodili za elektronskim uređajima su se praktično udvostručili, a mi nismo mogli da ih ograničavamo kao ranije, jer zaboga „radim nešto za školu, mama!” Teško je ponuditi alternative toj nagloj smeni informacija kojoj su izloženi na internetu, tom šarenilu, privlačnosti i brzini. Sve ostale aktivnosti im deluju sporo i monotono. Sve veći broj dece razvija ozbiljne oblike zavisnosti od interneta i u situaciji prisilnog odvajanja pokazuju znake apstitencijalne krize. Kada tome dodamo sve lošiji razvoj krupne i fine motorike, opadanje funkcija pažnje i koncentracije, loš posturalni status dece, gojaznost i slično, negativni efekti su vise nego očigledni – upozorava Pivnički.

Na odraslima je da i dalje biju tu bitku bez obzira na okolnosti.

– U obavezi smo da se bavimo svojom decom ukoliko želimo da se pravilno razvijaju. U obavezi smo i da vodimo računa o tome da se dovoljno kreću, trče, voze bicikl, borave na svežem vazduhu, bave se sportom. Moramo se dovijati u ponudi aktivnosti koje ćemo postaviti pred decu, a koje će im biti dovoljno zanimljive i inspirativne. Što je dete starije, razgovor o štetnosti prekomernog provođenja vremena pred ekranom biće delotvorniji. Roditelje savetujem da traže od dece da ih oni sami navedu, da uvide štetne efekte – savetuje.

Takođe, skreće pažnju i na jednu negativnu pojavu kod roditelja u vezi sa smart-telefonima – kažnajavanje oduzimanjem kojim se ta vrsta padagogije završava.

– Ukoliko dete dobije lošu ocenu, ukoliko je neposlušno, drsko, nije spremilo sobu i slično, roditelji oduzmu telefon i misle da su time sve vaspitno rešili – ovo je trenutno najrasprostranjenija kazna za decu u svetu. Varijeteti su samo u vremenu i ono se kreće od nekoliko sati, do nekoliko dana bez telefona. Deca plaču, bune se, zahtevaju da im se njihova dragocena igračka vrati. Međutim, ukoliko navedenu kaznu ne prati razgovor, ukoliko se zajedno sa detetom ne dođe do razloga lošeg ponašanja koje je dovelo do kazne, ukoliko se detetu ne ponude alternativna, ispravna rešenja i ponašanja, ukoliko „zaraćene strane” ne komuniciraju otvoreno i ne pokažu svoja povređena osećanja, ta igra „oduzimam ti telefon – vrati mi moj telefon!” je samo pedagoški bezvredna „igračka-plačka” i neće imati nikakav efekat – objašnjava psiholog.

Naveden je, nažalost, još jedan pokazatelj da se pojedini roditelji sve manje bave svojom decom i da posežu za nekim brzim i površnim rešenjima.

Jedno od uvek važnih pitanja je i tema vršnjačkog nasilja. Šta se sa njim desilo u pandemiji, budući da su roditelji prisutniji u dečjem okruženju, ali i da su se deca više preselila na socijalne mreže?

– Radili smo istraživanje u školi koje je pored ostalog obuhvatalo tu temu, a i kolege u drugim školama su uočile – smanjilo se! Eto i jednog pozitivnog efekta pandemije. Deca su željna jedna drugih, odeljenja su im se prepolovila, neke drugare iz drugih grupa nisu videla već skoro godinu dana. Usled ograničenog kretanja i druženja, deca su uvidela, svesno ili nesvesno, koliki je to životni dar i značajno su manje ljuta, agresivna i nasilna jedna prema drugima. S druge strane, nama u školama se, nažalost iz loših razloga, desilo „ostvarenje pedagoškog sna” – radimo sa grupama do 15-oro dece, svima možemo mnogo više da se posvetimo, da ih posmatramo, osluškujemo, podržimo, a samim tim i predupredimo pojave koje bi mogle dovesti do konflikata i eventualnog nasilja. Osim toga, u prirodi je ljudskog bića da se u kolektivnim stresnim i traumatskim situacijama, kao što je ova pandemija, pojačano aktivira osećanje zajedništva, pripadanja, deljenja iste sudbine, a tu mesta za konflikte onda nema – opisuje Pivnički.

Ona, međutim, apeluje na veliki oprez jer se preseljenjem na platforme za onlajn-učenje i društvene mreže javlja i verovatnoća za pojavu digitalnog nasilja. To uključuje sprovođenje preventivnih aktivnosti u porodicama i školama, razgovor sa decom i ohrabrivanje da prijavljuju ukoliko ga trpe, da im se neprekidno ističu štetnosti i negativni efekti nasilja. Tolerancija na svaku vrstu nasilja u školama i društvu mora biti 0 (nula), te je potrebno deci svakodnevno emitovatu tu poruku i obučavati ih strategijama i veštinama nenasilnog rešavanja problema.

Sagovornica eKlinike kaže da je fomula jednostavna: ne smemo živeti pored naše dece, već sa njima. Pažljivo ih posmatrati i osluškivati. Dozvoljavati im da imaju loše dane, da imaju brige, strahove i negativna osećanja. Ohrabrivati ih da ih otvoreno ispoljavaju i da govore o njima, neka poteku iz njih. Dopustiti im da prave greške, da uče na njima. Ne postavljati pred njih roditeljske prevelike zahteve i ambicije, a ipak ih podstrekivati da budu motivisani i aktivni. Provoditi vreme u razgovoru i zajedničkim aktivnostima koje su im interesantne, a ne onima koje su im nametnute. Koristiti humor, pokušati sagledati aktuelnosti sa vedrije strane. I svakodnevno ih podsećati, kao i sebe same – i ovo će proći!

Naravno, ukoliko postoje ozbiljniji poremećaji prilagođavanja i tegobe, obratiti se za stručnu pomoć koja uvek mora da ubuhvata i rad sa celom porodicom.