Sindrom napuštenog gnezda – ispit zrelosti za roditelje kada deca krenu svojim putem

Zadatak svakog roditelja je da dete osamostali za život. Kada dođe momenat odvajanja, mnogi ga ne dočekaju samo sa radošću i osmehom na licu, već i sa osećajem tuge i usamljenosti. To je poznato i kao sindrom „praznog gnezda”, ali ga neki nisu svesni.

Deca brzo odrastu i postanu zrele osobe. Mnogi roditelji taj momenat dočekuju sa zebnjom, jer nikada nisu dovoljno spremni za odvajanje od svoje dece.

Jelena je sa 20 godina otišla na školovanje u Moskvu.

– Mislim da su roditelji imali veliki osećaj bespomoćnosti, gde zaista nisu u stanju da mi pomognu. Čak iako se prehladim, moja mama je govorila ko će da ti donese šolju čaja. Plašili su se da će mi se negde drugde više svideti, nego u Srbiji, da ću hteti da ostanem tamo, a naravno plašili su se i da ću da se zaljubim u nekog stranca – kaže Jelena Đekić.

Katarini Odalović Šarović kćerka je na školovanju u Švajcarskoj i idalje stalno brine da li je doručkovala, obukla se toplo, stavila masku.

– Teško vam pada, non-stop brinete, imate momente kada želite da je zagrlite, a ona nije tu, to su momenti koje morate da zaključate duboko negde u sebi i da ne pokazujete njoj, ni drugima – objašnjava Katarina.

– Izlazak deteta iz kuće u bilo kom obliku zapravo je provokativna situacija, ne samim tim što ono izaziva neke promene nego upravo zbog toga što ono zapravo ogoljuje neke od osnovnih odnosa koje u porodici postoje. Dolazi u stvari do suočavanja sa tim koliko smo svoje uloge, osim roditeljstva, životne, razvijali – navodi psiholog Bojana Škorac.

Sociolog i socioterapeut Radmila Urošević kaže da je naš kulturološki obrazac da se brinemo o svojoj deci, čak i duže nego što treba i to nije dobro ni za roditelje ni za decu.

– Sindrom „praznog gnezda” imaju oni roditelji koji su bili preterano vezani za svoju decu i kojima je život njihove dece bio dominantan, a ne njihov sopstveni, tako da odlaskom dece iz domova, oni gube sopstveni identitet – kaže Radmila Urošević.

U drugim kulturama različiti su načini odlaska iz primarne porodice.

– U zapadnom sistemu je sasvim drugačija situacija. Mladi već sa osamnaest godina počinju da vode samostalni život, rade i školuju se, prosto vode svoj život. Njihovi roditelji ne žive njihove živote – navodi socioterapeut.

Cilj roditelja ne bi trebao da bude „Jao nije mi se javio, zašto me ne zove?”, smatra psiholog Bojana Škorac, dodajući da roditelji treba da vide da se njihovo dete osamostalilo i da ga podrže da što bolje uđe u životne uloge.

Stručnjaci kažu da je bol zbog odlaska deteta – prirodan deo roditeljstva. Nemojte ga, savetuju, potiskivati. A u procesu prilagođavanja na novu etapu života posvetite se partnerskim odnosima i sebi – a na umu uvek imajte sreću vašeg deteta.