Onako u poverenju, ponekad mi je muka od kojekakvih borbi za ravnopravnost žena i muškaraca. To je samo dovelo do veće neravnopravnosti i do toga da žene treba da se dokazuju na više bojnih polja. Rezultat toga su pokušaji da budemo mutipraktik žene – majke, direktorke, šopingholičarke, domaćice… A, jednostavno nismo isto!
Ajde da se uhvatim za ulogu roditelja. Kad je ravnopravnost u pitanju, ja sam na tom polju loše prošla. Ponekad mi se čini da bi svet stao da me nema. Ja sam tu da operem, nahranim, naučim, vodim na treninge, slažem slagalice, naduvavam bazen, vodim u park, idem na roditeljske sastanke, pokazujem zadatke koje ni sama ne znam, vodim kod lekara, logopeda, somatopeda (ne pitajte me šta ovaj radi, ja dobih samo kritiku kako sam loša majka koja detetu ne posvećuje pažnju i ne ume da mu razvije maštu).
A tata… pa to je samo još jedno dete, ali veliko. Ponekad prihvati zasluge za koje nije mrdnuo prstom, ponosi se svojom decom i povremeno mogu da ga zamolim za “uslugu” da pričuva decu. Onako kako bih zamolila i njegovu tetku, komšinicu ili moje roditelje.
Da nisam usamljen slučaj, stavio mi je do znanja jedan poster sakriven u ćošku jedne ordinacije u Razvojnom savetovalištu za decu u Kragujevcu, sa naslovom “Tata, baš volim kad me ti vodiš u park”.
Cilj je valjda bio osvešćivanje tata da njihova uloga nije samo da naprave decu i budu večno zauzeti, već da i tate imaju važnu ulogu u odrastanju i vaspitavanju dece. To sve sa znakom UNICEF-a i kulturnijim rečnikom, al’ ja ne bih da palamudim okolo-naokolo.
To je verovatno neka stara akcija, jer ništa o istoj ne mogu da nađem na internetu. A nije isključeno i da sam počela da umišljam. Valjda, za razliku od mog sina, ja imam dobru maštu.
U trenucima kada pomislite da treba da imate malo vremena za sebe ( kao i tate), i zamolite ih za “uslugu” da pričuvaju decu, možete da očekujete svašta. Ipak,drage moje, ako želite da budete ravnopravne, ne dajte da vas to obeshrabri. Ako povremeno ne date sebi prostora da dišete, da ostavite sve svoje multipraktik uloge i budete ono što jeste, možete da poludite.
Mada vam ni to nije garancija da ćete u Srbiji ostati normalni.
Mada vam ni to nije garancija da ćete u Srbiji ostati normalni.
Šta možete da očekujete kada ostavite decu da ih čuva tata?
Gore od serijala “Sam u kući” može da ispadne samo ” Sam sa tatom”! Pre svega jer nema predvidljivog scenarija i lažnih efekata. Pored pune sudopere, havarije na tepihu i sličnih uobičajenih slika, scene su sledeće:
.jpg)
Oni imaju svoj pristup roditeljstvu1. Zatvor. Ma ne, ne msilim da će tate da zapostave decu do te mere da će da podignu na noge socijalne službe, miliciju i novine. Mislim na tvrdu stolicu. Ukoliko decu ostavite samu sa tatom nekoliko dana, možete da očekujete da će klinci uživati u suvoj hrani za doručak, ručak i večeru. Tati će lakše biti da odvede decu na pecivo ili pljeskavicu, nego da skuva supu iz kesice. Verujte mi, kad se vratite, smazaće čorbastu boraniju u slast i tražiće da im za sutra skuvate grašak.Dugo sedenje na noši može da dovede i do spavanja na istoj.2. Poziv telefonom u roku od 45 minuta najviše. Čak i ako tri puta kažem u koliko sati dete treba da pije sirup, to ne može ostati memorisano
3. Misteriozni nestanak pidžame. Jednom sam preturila celu kuću da nađem ćerkinu pidžamu, psovala i urlala na nju kako ne zna gde ostavlja svoje stvari. Onda sam bacila pogled na sina kojeg je tata uredno uspavao u šest brojeva većoj ženskoj pidžami,sa Štrumpfetom. Sva sreća pa ne volimo da nosimo spavaćice…
4. Tetoviranje. Ukoliko tati i detetu ostavite bojice na dohvat ruke, malo je verovatno da će vas obradovati crtežom srećne porodice. Veća je verovatnoća da će iskoristiti flomastere za tetovarinje. U ovom slučaju ja sam bila kod kuće. Baš sam se zaprepastila što se lepo igraju! Tetovaža je polutrajna. Stajala je skoro mesec dana. Kiselila sam sina u kadi nekoliko puta, umesto brzinskog tuširanja. Jedva oprah!
5. Naopako čitanje slikovnica. Tu postoje razne varijante. Od čitanja rečenica naopako, do potpunog izmišljanja radnje u kojoj, recimo, mama koza ide da kupi robu na čekove jer je potrošila sve pare, a jarići ostaju sami kod kuće srećni jer mogu da puše cigare, a da se ne kriju.
5. Naopako čitanje slikovnica. Tu postoje razne varijante. Od čitanja rečenica naopako, do potpunog izmišljanja radnje u kojoj, recimo, mama koza ide da kupi robu na čekove jer je potrošila sve pare, a jarići ostaju sami kod kuće srećni jer mogu da puše cigare, a da se ne kriju.
6. Uvrnute igre. Slušam ja mog muža i mog sina pre neki dan kako se, po mojoj molbi, igraju dok ja radim. “Ja sam opasan, ja sam Hladovina” dere se moj sin u jeku neke borbe i pruža opako ruke ka tati. Ovaj biser odgovara na izazov: ” Hladovina? Nemaš ti pojma! Ja sam Krastavac!” i počinje da ištrcava super moći iz svog oka?!!! Ovo prevazilazi moju maštu.
7. Zaborav. Može se desiti da, ukoliko ste duže odsutni, tate zaborave da treba da odrastu. Skoro svaki vaspitač ili vaspitačica moći će da vam ispriča priču o tome kako su dočekali mrak sa detetom u obdaništu jer je tata zaboravio da ode po njega. Osim toga, česta je pojava da se tate zaigraju sa detetovim igricama, pa čak i da sasvim bezbrižno zaspu dok dete pored njih brlja po iglama iz mašine za šivenje ili izlazi u dvorište u 6 ujutru da pomazi kuče.
Ma kako sve ovo uvrnuto bilo, to ne znači da decu ne treba da ostavite sa tatom, Ne zaboravite da uloga mame i tate nije ista. Verovatno bih do sada osedela od sličnih situacija da jednom u biblioteci nisam nabasala na ovu knjigu..jpg)
Deca sigurno više uživaju sa njima
Zapravo sam je preskakala, jer ko još treba ovakve gluposti u kojima neko objašnjava da muškarci i žene nisu isto. Pa gde ćeš dalje, ja živim sa Krastavcem! Ali sam je jednom u žurbi ipak pokupila jer nisam imala vremena da tražim drugu. I ma koliko naslov izgledao “tralala”, ova knjiga je nešto što svi treba da imamo kod kuće – mali podsetnik, sjajno u humoristički objašnjen kroz svakdnevne situacije jednog para. A sve to povezano sa evolucijom i razvojem muškog i ženskog mozga. Skoro da nema scene u kojoj se nisam našla.
Deca sigurno više uživaju sa njimaZapravo sam je preskakala, jer ko još treba ovakve gluposti u kojima neko objašnjava da muškarci i žene nisu isto. Pa gde ćeš dalje, ja živim sa Krastavcem! Ali sam je jednom u žurbi ipak pokupila jer nisam imala vremena da tražim drugu. I ma koliko naslov izgledao “tralala”, ova knjiga je nešto što svi treba da imamo kod kuće – mali podsetnik, sjajno u humoristički objašnjen kroz svakdnevne situacije jednog para. A sve to povezano sa evolucijom i razvojem muškog i ženskog mozga. Skoro da nema scene u kojoj se nisam našla.
Povremeno , kad počnem da ludim, ja se setim nekih stvari
Recimo:
– da prosečan muškarac ne može da gleda Tv i sluša vašu priču u isto vreme.
– da prosečna žena ima nezaustavljivu želju da priča, ponekad zvoca, da može da veze četiri različite priče u isto vreme i pohvata im sve konce.
– da on treba samo da sluša njene žalopojke, a ne da izigrava heroja i rešava njene probleme.
– da oni pate od toga da rešavaju probleme i budu heroji.
– da žene razlikuju minimum sedam nijansi crvene, a da prosečan muškarac pojma nema koja je razlika između roze i ljubičaste, kad su obe ženske boje.
– da muškarci imaju problem sa pronalaženjem stvari i zatvaranjem poklopaca
– da prosečnoj ženi pojam 20 metara, ne znači mnogo jer ne može da oceni koliko je to u prostoru. Jedan od razloga zašto je retrovizor u kolima dobar samo za popravljanje šminke.
Kako uopšte razumeti muškarce?
Jednostavno prihvatite da nismo isto. I u tom smislu nema ravnopravnosti. Ne merite babe i žabe , sinove i ćerke istim metrom. Niti lupajte odokativno, kad vam mere ništa ne znače. I prilagodite se.
Kada vam se na putu pokvari auto, dovoljno je da trepnete k’o tupava guska i potražite mušku pomoć. I u svim drugim situacijma, probudite heroja u muškarcima.
Ako vam treba neko za razgovor i slušanje, pozovite drugaricu i ne smarajte muškarca koji nije u stanju da shvati šta ste uradili, kako ste se osećali, šta ćete spremiti za ručak i gde ste videli super cipele, u isto vreme.
Ako ne možete da nađete svoje čipkaste čarape, proverite da ih on možda nije gurnuo među stoljnjake.
U prodavnicu ga šaljite sa detaljnim spiskom. Recimo, naglasite da “Tomatino” ne treba da bude ljut, i da špagete i školjkice nisu isto.
Kako on razume mene? Boga pitaj!
Ume da ćuti kada zvocam, jer zna da svaka reč koju kaže može da ima rep okićen argumentima. Pravi se da sluša, povremeno klima glavom i pogleda me, promrmlja nešto neodređeno. I nikako ne razume da treba da se više udubi u ulogu tate.
Ja znam da njegov način čuvanja dece nije isti kao moj. Njegov podrazumeva zabavu i puno buke, prljanja i smeha. Moj obaveze i učenje. Ali sve je to potrebno u životu. Samo treba ravnomerno da se rasporedi. Ako ni zbog čega drugog, ono da ima o čemu da se priča.
Blaženka Vesić
Komentari (0)