Savršeni roditelji ne postoje: Oprostite sebi ovih šest roditeljskih grešaka

Izgleda kao da osećaj krivice i roditeljstvo idu zajedno. Danas ste izgubili kontrolu i izvikali se na svoje dete. Čini vam se da svojoj deci ne pružate dovoljno. Krivite sebe što ste toliko razmazili dete.

Bez obzira na uzrok, većina roditelja se stalno preispituje i oseća krivim.

Psiholozi kažu da bez obzira zbog čega kao roditelj osećate krivicu i mislite da nešto ne radite kako treba, morate imati na umu da se ovde ne radi o greškama i krivici, već o preuzimanju odgovornosti.

Preuzimanje odgovornosti otklanja osećaj krivice i pomaže roditeljima da se usredsrede na sledeći korak. Dakle, oprostite sebi ovih šest roditeljskih grešaka i okrenite novi list.

Oprostite sebi što ponekad izgubite strpljenje i izvičete se na svoju decu. Normalno je da ponekad pobesnimo, iznerviramo se ili razočaramo, kada se deca ne ponašaju onako kako očekujemo.

Niko ne može stalno da bude smiren. Ako ste poput većine roditelja, verovatno povremeno povisite glas, vičete ili vrištite na svoju decu. Ruku na srce, deca umeju bez greške da nam nađu najosetljiviju tačku. Ona nas sjajno poznaju i tačno znaju šta će nas izvesti iz takta.

Shvatite da je sasvim normalno što ćete se posle toga osećati loše. Srećna okolnost je što posle ovakvih incidenata možete detetu da date primer kako se preuzima odgovornost i model kako se rešavaju problemi.

Na primer, možete prići detetu i iskreno mu se izviniti i priznati da ste preterano odreagovali. Možete mu reći i to kako ćete se sledeći put potruditi da problem rešite na drugačiji način. Kažite: „Sledeći put kad se toliko iznerviram, otići ću u drugu prostoriju da se malo smirim”.

Tako ćete i dete naučiti kako da prizna krivicu, kako da se izvini i kako da preuzme odgovornost za svoje postupke.

Posao roditelja je i da postavlja ograničenja svojoj deci. Normalno je što vam ne uspeva da se uvek pridržavate tih ograničenja. Umorni ste, nije vam ni do čega, imate još sto stvari da obavite ili jednostavno tog trenutka vam nije do ubeđivanja sa detetom.

Zapamtite jedno: ako se dete uopšte ne uzbuđuje kada nešto zahtevate od njega, onda znajte da uopšte ne radite dobro svoj posao. Kada detetu postavljate razumna ograničenja i zahteve, normalno je da će povremeno biti tužno, ljuto ili besno na vas. Vaša je uloga da postavljate granice i dete neće biti zadovoljno njima. To je priroda ograničenja.

Kako biste bili dosledniji, postavite sebi nekoliko pitanja: Zbog čega ste odustali od sankcionisanja neposlušnosti? Da li ste zaboravili šta ste rekli da ćete raditi? Ili ste jednostavno previše iscrpljeni da biste nastavili dalje?

Utvrdite šta je to što vas sprečava da budete dosledni, a zatim napravite plan kako da rešite jednu po jednu stavku. Ako verujete da u prošlosti niste postavili dovoljno ograničenja, ne očajavajte. Nikada nije kasno da počnete da definišete granice i okvire ponašanja.

Izaberite jedno područje na koje ćete se prvo usredsrediti, na primer, to što vam dete bezobrazno odgovara. Zatim, polako počnite uvoditi više ograničenja. Unapred smislite kako ćete sankcionisati ako dete ne poštuje ograničenja. I očekujte da će se ono u početku snažno opirati. Ako nije naviklo na ograničenja, možda će mu trebati vremena da se privikne i pokušaće da se izmigolji. Ali budite čvrsti i stvari će se srediti.

Kada porodica prolazi kroz neku kriznu situaciju, poput razvoda, preseljenja, gubitka posla roditelja ili smrtnog slučaja, najlakše je optužiti sebe što se dete neadekvatno ili ružno ponaša.

U slučaju da je, recimo, jedan roditelj napustio porodicu, često se dešava da ovaj drugi misli kako mora da nadoknadi njegovo odsustvo. Onda najčeće odustaje od nekih pravila i ograničenja, misleći da je u redu da detetu dodatno ne otežava situaciju.

Kakva god bila krizna situacija, zapamtite da je i to deo života i da se svima događaju loše stvari. Naravno, bićete empatični i slušaćete svoje dete i pružiti mu pomoć ako mu je potrebna, ali to ne znači da treba da mu dozvolite da se ponaša neprimereno.

To je teška lekcija za decu, ali niko nema savršeni život i nijedno dete ne odrasta u mehuriću koji ih štiti od loših stvari i negativnih emocija. Kao roditelji, koliko god to želeli, jednostavno ne možemo sprečiti sukobe, tragediju ili gubitak.

Pokušaj nadoknađivanja životnih nedaća preterano popustljivim ponašanjem je greška. Kada vremena postanu teška, deci i dalje treba struktura. I dalje im trebaju ograničenja. I dalje im treba neko da im sačuva uobučajenu rutinu. Iz tog razloga deca i dalje treba da imaju pravila i konsekvence, kao i obaveze i odgovornosti.

Potrudite se da uspostavite ravnotežu i pružite detetu raširene ruke i budite spremni da ih saslušate i s ljubavlju ih vodite kroz probleme. Ne možete da kontrolišete druge ljude ili svet oko sebe, ali možete da kontrolišete sebe i način na koji ćete podizati svoje dete. Uvek je najbolje da se usredsredite na ono što možete da kontrolišete i podsetite se da dajete sve od sebe i da ste dovoljni.

Činite previše za svoje dete? To je još jedna zamka u koju roditelji lako upadaju. Ovo je naročito tačno kada se roditelji osećaju krivima. Na primer, roditelji svakodnevno govore svojoj deci da nešto urade po kući. Kažu im jednom, pa tri puta, pa šest, i konačno, jednostavno je lakše odustati i to učiniti sam. Ili se dete muči sa domaćim zadatkom i plače i žali se kako mu je preteško. Vi mu pomognete, ono se brzo umori i na kraju vi ga praktično uradite sami umesto njega.

Međutim, shvatite da je važno da ne uskačete uvek i spasavate dete od izazova. Kakvi god da su ti izazovi, ako mu previše činite samo mu šaljete poruku da ga ne smatrate dovoljno sposobnim ili pametnim da to uradi samostalno.

Zato, kada sledeći put krenete da nešto uradite umesto deteta, razmislite o tome kako biste mogli da ga usmerite da to uradi samo. Ne lišavajte ih prilike da nauče dragocenu životnu lekciju.

Ali, kad vam se omakne i počnete da radite umesto deteta, oprostite sebi. Dovoljno je da postanete svesni svoje greške i odlučite da se popravite. Mada, imajte na umu da se ova navika teško prekida!

Često kada se roditelji mnogo iznerviraju, u besu preteruju i pokušavaju da pronađu rešenje koje će naterati dete da istog trena promene svoje ponašanje.

Gotovo da nema roditelja koji u nekom trenutku nije rekao: „Kažnjen/a si do kraja godine” ili „To je to, sledeće tri nedelje nama kompjutera/tableta/interneta!” ili „Ako ne prekinete ovog trenutka, sve ću ove igračke da skupim i bacim u đubre!”.

Ovo ste sigurno rekli, i slobodno odmah sebi oprostite. Nijedan roditelj nije savršen. Na kraju krajeva, svi u besu govore stvari koje ne misle. Ali zato, sledeći put kada upadnete u jarost, setite se da pretnje ili kazne koje izgovorite u besu u stvari nećete moći da primenite. Dakle, ako nema posledica, nema ni efekta.

Pored toga, često se dešava da u ljutnji govorite detetu stvari koje mu neće pomoći da stekne veštine koje su mu potrebne da bi promenilo ponašanje. Međutim, ono što je mnogo gora posledica pretnji je to što na taj način učite dete da su pretnje legitiman način ophođenja sa ljudima. Takođe, dete vremenom shvata da ne mislite ono što govorite i vaše reči gube težinu.

Zato, udahnite duboko i ne pretite i ne izričite kazne u ljutini. Sklonite se, izbrojte do sto, smirite se i pokušajte da dete dobije promišljenu, realnu i doslednu kaznu koja će dati željeni rezultat.

Mnogi roditelji se loše osećaju što ne provode vreme sa svojom decom koliko bi želeli. Ali takav je svet u kome živimo. Savremeni život je brz i mahnit, a moramo da izdržavamo svoju porodicu i ne možemo da budemo na dva mesta u isto vreme.

Jedino što možete da učinite je da vam lista obaveza i planova bude što realnija. Pokušajte da makar jedan deo dana provedete kvalitetno vreme sa detetom, bilo da odigrate neku društvenu igru posle večere, da mu pomognete u učenju, da zajedno spremate večeru ili da odete u šetnju.

Pokušajte da odredite jednom nedeljno neko vreme koje ćete provesti svi zajedno. Isključite telefone, zatvorite računare i usredsredite se samo na zajedničko druženje i zabavu.

Pored nedostatka vremena, svi roditelji misle i da nemaju dovoljno novca da detetu pruže sve što misle da bi ono želelo. Život je skup, a čini se kao da se roditelji takmiče jedni s drugima ko će svom detetu da da više i bolje. Najbolja kuća, najbolji telefon, najbolje patike, najbolja odeća, najbolje igračke…

Desiće se da će i najbolji drugar vašeg deteta imati nešto „super kul” što vi sebi ne možete da priuštite, a vaše dete će mu zavideti i osećati se odbačeno. Naravno, roditelji počinju da osećaju krivicu što nisu u stanju da kupe detetu nešto što navodno imaju sva druga deca.

Imate dva izbora: ili da se loše osećate ili da se zapitate: „Šta je ovde najvažnije? Šta želim da moje dete nauči u životu?”.

Zar nije važnije da dete usvoji neke osnovne vrednosti: da ceni rad, da nauči da štedi, da ne rasipa, da bude zahvalno na onome što ima i da nauči da pomaže onima koji imaju manje sreće od njega.

Umesto što ćete da napregnete sve svoje snage da kupite taj otmeni predmet, zašto ne pokušate da smislite kako da naučite dete da samo nešto doprinese, zaradi, uštedi i samo kupi, ako već toliko želi? Neka deo uštedi, a deo mu dajte vi kao nagradu za neko postignuće u školi ili pomoć u kući.

Budite onakav roditelj kakav želite, a ne onakav kakav mislite da drugi očekuju od vas da budete. Savršena deca i savršeni roditelji ne postoje, a roditeljstvo se uči i, mada zvuči paradoksalno, neuspesi su neodvojivi deo napretka.

Svi pravimo greške. Svi radimo stvari zbog kojih kasnije žalimo i svi smo nesavršeni roditelji. Sutra je novi dan, pokušajte da sebi oprostite, učite na svojim greškama i nastavite dalje.