Skliznula sam s kreveta, bosa, na pod. Osetila sam snažan bol koji me probada i zavrtelo mi se u glavi. Srećom ostala sam na nogama. Sa drenom u jednoj, a kateterom u drugoj ruci, krenula sam ka vratima bolničke sobe. Slika pred očima mi nije bila sasvim jasna, ali znala sam u kom pravcu treba da se krećem kako bih došla do vrata. Instiktivno. Osećala sam poglede žena iz drugih kreveta, i neko sažaljenje… ipak nije mi to bilo bitno.
Znala sam da mora boli, jer sam postala majka!
Konačno sam na bosim nogama osetila da sam stigla do izlaza, naslonila sam se na vrata i pustila da me bol preplavi. Zatvorih oči na trenutak. Bolelo je, snažno, jako, kao nikad do sad, bolelo je sve, ali sam znala da mora da boli. Znala sam mora da boli, jer sam postala majka! Nekako, bukvalno bolesno, bila sam radosna što osećam tu neverovatnu bol.
Pogledala sam niz hodnik… odmerila sam pred sobom 20 metara. To je bio moj put koji moram da pređem. Izgledalo je kao 20 kilometara. Ponovo sam zažmuila da pronađem snagu u sebi, neophodnu za ovo putovanje. I koračala sam…
Kada sa otkrila da imam problem sa začećem imala sam 20 godina i nisam ni pretpostavila da će ovoliko trajati ova moja borba. Ma nisam ni sanjala šta će se sve na tom putu dešavati. Slučajno sam zakoračila u ovaj lavirint, nesvesna onoga što predstoji i što me čeka. I nekako sam uvek mislila da će svemu tome doći kraj i da ću ja postati majka. Čeznula sam tiho i maštala stalno.
Maštala sam da me neko zove mama, da me golicaju kovrdže moje devojčice, da me neka mala nogica noću probudi, da imam podočnjake od nespavanja… Maštala!
Vreme je prolazilo, želja je rasla, čežnja i borba su uzimale svoj danak, a nizali su se meseci i godine bez bebe. Bilo je teško, bilo je bolno, bilo je strašno tužno, bilo je mnogo dana kada nisam nalazila svrhu da nastavim. Neizvesnost je rasla i preplavljivale su me misli da možda i neću nikada bito ono što toliko dugo želim da budem – Majka jednom biću, podrška kroz život i najveći oslonac.
Otvorih oči, hodnik je tu i dalje preda mnom… čini mi se još duži nego što je bio u prvom momentu. Korak po korak…
Ređale su se operacije, intervencije, pregledi, analize, mišljenja, specijalisti, saveti, terapije…trajalo je. Nada se rađala, pa umirala, pa se opet iznova rađala, pa ponovo umirala…Nikada nije bila sasvim prisutna, a nikada nije ni sasvim nestala, ali promene su uzimale danak u vremenu i donosile neke nove rane i neke nove meleme za te iste rane.
Osvrnuh se oko sebe, na pola puta sam onog hodnika, dobro je. Malo je lakše, ali bol je sve jača i osećam je svakim delićem svog izmučenog tela, ali ipak pružam stopalo da osvojim još jedan koračić, jer tamo negde na kraju hodnika sija jedna zvezdica – moja.
Prva negativna beta najviše boli
Nakon prve vantelesne oplodnje moj svet, satkan od nade u bolje sutra, raspršio se i polomio se na sitne, najsitnije komadiće. U pravu su kada kažu da prva negativna beta najviše boli, jeste baš tako.
Tada shvatiš da nije sve u tome da ideš na vantelesnu oplodnju, i ne samo da shvatiš nego i osetiš na svojoj koži i na svojoj duši. Tada se rodi novi strah koji kasnije nosiš uvek sa sobom. To je strah da svaki sledeći postupak može biti isti takav, sa nulom na kraju. Od te prve nule prošla su dva meseca, i počela sam da koračam opet, samo sada sigurnije – nosila sam i tu nulu na leđima. Sledeća nula je bila manje bolna i kraće je trajalo privikavanje na nju. Srodile smo se i postale jedno. Moje dve nule i ja.
Počela sam da se osvrćem oko sebe tada i tražim ljude sa nulama, lakše mi je bilo da se razumemo. Našla sam ih, bilo ih je puno i sa više nula, jake, stamene i odlučne u ovoj borbi za bebu. Mislim da niko ne razume ovu želju i teret kao oni koji su nam slični u stremljenju ka jednoj istoj stvari – ka detetu. Podrška, a pre svega prihvatanje, stigli su kao olakšanje i kao nova energija da se borba nastavi. Nastavila se borba, i kod njih, ali i kod mene.
Treća vantelesna oplodnja je počela, nije donela mnogo nade, naprotiv. U to vreme je o trošku Fonda moglo se pokušavati tri puta – tri pokušaja vantelesne oplodnje. Ušla sam u nju, u tu treću, kao u poslednju priliku da postanem majka. Sva moja snaga slila se u to da ne očekujem ništa kako bih se pripremila na treću nulu i kako bih konačno svoje stanje prihvatila što lakše i sa izdržljivom količinom bola.
Beta koja je stigla nije bila nula. Bila je sastavljena od 3 cifre i u prvom trenutku nisam ni razaznala koje su to brojke. 242, pisalo je. 242 vrištalo je sve u meni! Plakali smo sat vremena!
Stopala su mi sada već utrnula, ali neka, nije važno, proći će. Još samo malo i stižem… Već vidim staklo odakle sija moja zvezdica. Još samo par koraka.
Drhtavim rukama sklanjam suze kako bih videla nju
Naslanjam lice na to staklo, puštam one kablove koje sam dovukla i drhtavim rukama sklanjam suze kako bih videla nju. Jedva mi uspeva.
Neko mi kucka na staklo sa unutrašnje strane. Nekako se saberem i vidim medicinsku sestru kako mi rukom pokazuje da uđem unutra. Nisam ni primetila da su vrata pored, šokirana i dalje.
Kada sam zakoračila unutar te male prostorije, zavladao je mir i zujanje aparata. Ali nekako slatko zujanje. Neka lepa energija sasvim drugačija od svega što sam do sada osetila u životu. Nasmeših se sestri, samo da ne primeti da jedva stojim i sa emocijama, a i na nogama. Naviknuta na sve to, samo je odmahnula glavom i povukla me za spavaćicu da krenem sa njom.
I tada sam je konačno ugledala…Mala, roze beba u kutu prostorije, u inkubatoru. Na sebi ima samo malu, malecnu pelenu, leži na leđima i mlatara rukicama i nožicama.
Prišla sam i stavila dlanove na staklo, a ona me pogledala pravo u oči, verovatno potpuno nesvesno, samo meni nije tako izgledalo. U tom pogledu, koji se tada prvi put isprepletao, stalo je sve. Ceo moj život, svi napori, sve boli, sva patnja i tuga, sve suze ovog sveta koje sam izlivala godinama. Veza za ceo život je tog trenutka krenula i obećala nešto novo, nešto lepše i nešto što sam sanjala. Putovanje kroz roditeljstvo, kroz neke nove strahove i neke nove brige je krenulo….Trebalo mi je godinu dana da shvatim da sam JA njena MAMA i da je ONA moja ĆERKA.
Sada sam sve bliža da prihvatim da ćemo još dugo, dugo uživati zajedno i da sam konačno dobila ono što sam želela. Trudim se da volim što jače i da se u mojoj ljubavi ne oseti strah koji je ostao kao podsetnik na ono što je bilo nekada i na borbu koja se vodila.
Izvor : Šansa za roditeljstvo
Autorka Dragana Krstić
Komentari (0)