Hrabra Ket otvorila je dušu i na svom blogu iskreno progovorila o tome kako se snalazi u ulozi mame dvogodišnjeg Parkera koji ima Daunov sindrom. Mi
1. Mrzim kada on koristi svoje slabe mišiće kao izgovor da dobije poseban tretman. To nije ni ispravno, niti fer
Iako većina roditelja kaže da je to sasvim normalno ja ipak mislim da nije baš zabavno nositi nakolo dete od 14 kilograma.
2. Mrzim kada ga pokupim u jaslicama, a on stoji okružen prijateljima koji nešto govore i pri tome izgleda jako uplašeno
A zapravo znam da je sve u redu i da mu je takva situacija samo malo “previše”. On se odlično slaže s drugom decom i obožava da boravi na igralištu.
3. Mrzim kad mu ljudi daju poklone i popuštaju mu jer je “tako sladak”.
Normalno da je sladak, ali je i jako pametan i zna kako to da iskoristi kako bi dobio ono što želi.
4. Mrzim kada opet moram da gledam isti film.
… jer sam previše lenja da napravim kartice za vežbanje komunikacije. Radije opet pogledam “Kralja lavova” ili “Frozen”. Napraviću ih ja, kad-tad.
Njena ispovest ohrabrenje je za mnoge roditelje koji imaju slične brige
5. Mrzim kada ne pojede večeru pa mu moram dati posebnu hranu.
To mi stvara osećaj da sam loša mama, a onda se setim da je kao mala i moja sestra bila jako izbirljiva.
6. Mrzim kada zaboravim “pripremiti” ljude na činjenicu da moj sin ima Daunov sindrom pa im moram sve objašnjavati “u hodu”
Nije to meni problem, ali me ponekad užasno iscrpljuje. Zato i koristim društvene mreže da bih senzibilisala okolinu u kojoj živimo.
7. Mrzim kada moram Parkera ostaviti da spava samog sa zatvorenim vratima.
Kada sam saznala da moje dete ima problema s disanjem za vreme spavanja čitavih 16 meseci sam provela pokraj njega dok je spavao jer me bilo strah da će se nešto dogoditi.
Prošla je već godina otkad ne koristi bocu s kiseonikom, ali ja se i dalje bojim…
8. Mrzim kada smo na igralištu i kada shvatim da još dece ima isti problem
Mrzim to jer znam što Daunov sindrom nosi sa sobom. Znam kako je toj mami teško i kroz šta prolazi.
Briga je stalno prisutna
9. Mrzim kada brinem zbog budućnosti.
Iako znam da će sve biti dobro jer ću se lično potruditi da tako i bude. Međutim, uvek postoji određena doza straha koji mi ne da mira.
10. Mrzim kada shvatim da su prošle već dve godine od kada mi se život u potpunosti promenio.
Imam 30 godina i trebao mi je jako dugo da naučim što je to empatija. To je jednostavno kada se stavite na tuđe mesto i shvatite kako se ta osoba oseća..
Svaki put kada neko novi shvati da moje dete ima Daunov sindrom pokuša shvatiti kako je toj osobi. Isto tako, pokušam shvatiti kako se moja ćerka oseća kada se brine za brata, a nije mi svejedno ni kako je ženi koja me želi pustiti ispred sebe u redu u prodavnici.
Ipak, dosta o tome, imam ja posla – malo dete i stvari koje moram obaviti.
Komentari (0)