Pre nekoliko dana mogli smo slušali vrlo interesantan podkast u kojem se Uroš Petrović, jedan od najznačajnijih srpskih pisaca za decu, osvrće na svoj roman koji je isprva dobio loše kritike.
U pitanju je roman „Priča o Jangu” u kojem autor iznosi ličnu i dirljivu priču o neraskidivoj vezi i ljubavi koja se može razviti između čoveka i psa. Ne bežeći od realnosti, autor opisuje sve one lepe trenutke, ali se naposletku dotiče i onoga što je neminovno – kraćeg životnog veka psa. Svakog psa, da se razumemo.
Foto: Freepik
Ovih dana nailazimo na vrlo sličnu situaciju koja se tiče književnice Jasminke Petrović i njenog romana ”Ovo je najstrašniji dan u mom životu”, ali i nastavnice Gordane koja je taj roman obrađivala kao lektiru u šestom razredu.
„Na početku školske godine svojim učenicima predstavim plan rada, svi to radimo, zar ne? Kažem im koju će lektiru čitati i u kom mesecu. U taj plan uključujem i izborna dela, sa spiska dopunske lektire. Za ovu godinu, u šestom razredu odabrala sam roman Jasminke Petrović ,,Ovo je najstrašniji dan u mom životu”. Izbor je pao na ovaj roman iz nekoliko razloga – domaći autor (smatram da moramo da podržimo domaće autore i domaću dečju književnost, koja je pred nestankom), kvalitet romana koji u potpunosti odgovara uzrastu učenika, mnogo još razloga mogu da navedem.”
Međutim, poruke zabrinutih roditelja koje su tada počele da pristižu niko nije očekivao.
„Pre nekoliko dana, piše mi koleginica, koja je razredna odeljenju šestaka kojima predajem i šalje mi prepisku u kojoj je izdvojen deo iz prvog poglavlja romana i podvučena reč ‘lezbejka’. A potom sledi 70 poruka u kojima se poziva na skarednost romana, propagiranje homofobije i slično. Budući da sam čitala roman više puta i da odlično poznajem sadržinu, kažem koleginici da deci prenese da pročitaju roman i da ćemo o svemu detaljno razgovarati, da ne donose preuranjene zaključke i sve tako u nedogled”, kaže nastavnica Gordana.
Ovo je najstrasniji dan u mom zivotu – isecak iz knjige koju u skolskoj biblioteci citaju ucenici treceg razreda?!
Zgranuta sam, a sta vi mislite? pic.twitter.com/hM1NcbKla2” Aida (@AIDAaleksandra) May 30, 2019
Naime, to se nije desilo jer su roditelji zabranili svojoj deci da pročitaju roman.
„Ali, ne lezi vraže!!!! Na narednom času mi prilazi nekoliko učenika i saopštava mi da su im roditelji zabranili da čitaju roman ,,Ovo je najstrašniji dan u mom životu”. Ljudi, roditelji su ZABRANILI deci da čitaju roman koji je odlukom Nacionalnog prosvetnog saveta uključen u nastavni plan i program.
Zaćutala sam, jer mi je bilo potrebno vreme da obradim podatak koji je moj mozak primio – da su roditelji zabranili deci da čitaju roman koji je lektira. Kroz glavu su mi prolazili mnogi, ne tako pohvalni trenuci u istoriji čovečanstva – inkvizicija, fašizam, svi oni momenti u kojima su književna dela zabranjivana i spaljivana. I osetila sam se kao da me je udario brzi voz. Gledala sam tako u svoje đake, poražena, beskrajno tužna jer su primorani da odrastaju u ovakvom svetu, u svetu potpuno iskrivljenih moralnih, etičkih, estetičkih i svih ostalih principa na kojima bi trebalo da počiva jedno razvijeno, demokratsko društvo.
Rekla sam tim učenicima da njihovi roditelji mogu slobodno da pišu Nacionalnom prosvetnom savetu, da ukažu na svu skarednost ovog romana, koji ću ja IPAK obrađivati jer je razvijanje kritičkog mišljenja i kritičkog odnosa prema svemu, pa i prema ”potencijalno” opasnom dečjem romanu moja dužnost!
Iz učionice sam izašla uznemirena i tužna. Zar je moguće da u XXI veku na takav način izvučemo iz konteksta jednu rečenicu i od nje napravimo skandal. Jer danima se po roditeljskoj grupi potezala umetnička vrednost pomenutog dela, skarednost sadržine i najgora moguća propaganda. Ni objašnjenja odeljenjskog starešine ni moja molba da roditelji IPAK pročitaju roman nisu pomogle kod nekih roditelja. Šta da vam kažem….Tužna sam. Beskrajno. U prvom momentu sam bila ljuta. Mogo ljuta, ali onda me ophrvala tuga iz koje, evo, još ne mogu da izađem”, iskreno piše nastavnica Gordana.
Foto: Freepik
Ukoliko postoji težnja za demokratskim društvom ono bi trebalo da počiva na poštovanju i uvažavanju mišljenja i prava govora svakog čoveka? Međutim, da li se mišljenje o nečemu može stvoriti ukoliko ono ne počiva na našem vlastitom iskustvu? Ukratko, da li se mišljenje o knjizi (bilo kojoj knjizi) može zasnovati ukoliko istu nismo pročitali?
„Jer, ljudi, sve i da se u romanu govori o homoseksualizmu, zar to ne zaslužuje debatu, razgovor, iznošenje stavova uz valjanu argumentaciju? Hoćemo li se praviti da homoseksualci ne postoje? Hoćemo li, kako bismo zaštitili naše učenike, ukinuti časove biologije na kojima se uči sistem organa za razmnožavanje? Jer i to je strašno, skaredno, ju, ju, ju…. Ali ćemo zato brojati maloletničke trudnoće i pitati se gde smo to kao društvo pogrešili….
No, ode sve ovo u neke druge vode…. Rekoh ja mojoj dečici da, naravno, moraju poslušati svoje roditelje, ali da bi bilo dobro da se roman pročita, pa da se onda donese odluka o zabrani….”, kaže Gordana Opalić.
Foto: Screenshot Twitter/Komentar na profilu @AIDAaleksandra
Mi se pitamo da li je neko od roditelja pročitao roman kako bi mogao da donese svoje zaključke bez oslanjanja na tuđe mišljenje, viber grupe i opšteg raspoloženja sredine u kojoj se nalazi? Kako bismo razumeli celinu, ne možemo izvlačiti stvari iz konteksta jer kontekst je najčešće ono što nam pomaže da razumemo nečije postupke.
„Sledećeg časa mi je jedan od učenika prišao da mi prenese izvinjenje svoje majke, jer je roman u međuvremenu pročitala i nije u njemu našla ništa sporno, štaviše – jako joj se dopao!”, napisala je nastavnica Gordana.
Pročitajte naše preporuke knjiga za decu od četiri do sedam godina
Koliko toga skrivamo od dece (a najviše ono što se najčešće ne može ni sakriti jer je deo svakodnevnice svakome od nas), da bi ona naposletku ušla u svet nespremna za sve izazove koji će ih svakako snaći.
„Eto, šta da vam kažem? Sve što bih izgovorila bilo bi kao so koju sami sebi stavljamo na ranu svakodnevno. Ja sam preživela najstrašniji dan u mom životu iako se od njega još uvek oporavljam. Nadam se, iskreno se nadam da ćemo uspeti da osvetlimo ovaj mrak koji ovu decu pritiska sa svih strana. Moramo, jer u protivnom, šta će nam preostati…Imate li ideju?” – pita nas sve Gordana Opalić.
Roditelji, uključite se u svakodnevicu vašeg deteta. Pročitajte ponekad lektiru koju vaše dete ima u školi, pogledajte zajedno sa njim film koji ga je oduševio ili rastužio, pričajte sa detetom zbog čega se ono tako oseća. Na taj način ćete mnogo više razumeti svoje dete i imati veći udeo u njegovoj svakodnevici, a sigurni smo da ćete tada mnogo bolje razumeti i sebe i svoje potrebe.
Komentari (0)