Posle treninga kung-fua brzo na čas klavira, a pred spavanje, onako za opuštanje dvočas – šaha. Engleski je ponedeljkom i sredom, francuski petkom, a latinski (za napredne osmogodišnjake) subotom. Uz sve to mora se naći mesta za tenis. I tako sve do puberteta dok se deca ne opamete i nauče da – ne slušaju roditelje.
Čitava generacija klinaca odrasla je uz sjajnu dečju seriju ”Metla bez drške” i grohotom se smejala nesrećnoj Sofiji kojoj mama Veroslava jedva uspeva da u raspored između baleta i francuskog ”uglavi” pola sata igranja. Isti ti klinci u međuvremenu su postali roditelji baš po meri Veroslave iz ”Metle bez drške”. Nikada u Srbiji nije bilo više roditelja koji su ubeđeni da će im najveći životni neuspeh biti ako njihova deca ne budu, u najmanju ruku, pobednici Vimbldona. Sve što sami nisu uspeli, a i ono što njima nije ni palo na pamet da pokušaju, nameću svojoj deci.
– Nije to tako nova pojava, još je Žorž Bernar Šo pisao o tome – kaže psiholog Vladimir Nešić. – Naravno da roditelji mogu i treba da podržavaju decu i da ih donekle usmeravaju, ali moraju da imaju meru u tome i da brinu pre svega o njihovom interesu, a ne o svojim ambicijama. Ne smeju da primoravaju decu da se bave stvarima zbog kojih se ne osećaju prijatno ili da previše očekuju od njih. To vrlo lako dovede do kontraefekta i deca gube motivaciju. Olport je pisao da deci treba postaviti visoke ciljeve koji će ih pokrenuti, ali ne previsoke zbog kojih će odustati.
Otkako je Nole samouvereno zaseo na vrh svetskog tenisa, klinci u Srbiji najviše ”stradaju” od, kako se nekad govorilo, belog sporta. Malo je roditelja koji ne maštaju o vimbldonskoj travi, a u svakom nespretnom zamahu svog klinca vide bekhende i slajsove dostojne najboljih tenisera. Teniski stručnjaci ne mogu da žive od roditelja koji, istina, ne žale para, ali očekuju nemoguće.
Visoko na listi omiljenih dečjih aktivnosti (omiljenih, naravno, roditeljima) jeste i učenje stranih jezika. Pre nego što nauče da govore, mališani kreću u različita engleska, nemačka i ruska zabavišta. Valjda im je u ovom globalnom svetu važnije da progovore na nekom svetskom jeziku, a za srpski – ko još mari.
– Došli smo u situaciju da deci pravimo ”si-vi” još od rođenja – priča Dragana Ćorić, iz udruženja ”Roditelj”.
– Ako je nečije dete prohodalo ili progovorilo pre našeg, odmah smo u panici. Roditelji se ne nadmeću onim što su sami postigli već dostignućima svoje dece. Ako nečije dete ne osvaja nagrade od malih nogu, roditelji misle da u nečemu greše. Sve ranije upisuju decu na razne kurseve i školice uzimajući im tako dragocene dve ili tri godine bezbrižnog igranja.
Dečji psiholozi kažu da roditelji moraju da prate kako različite aktivnosti utiču na njihovu decu, na uspeh u školi, raspoloženje… Ako im neki sport ili hobi ne prijaju, jednostavno treba da potraže drugi koji će ih učiniti srećnim.
NOVO KAO IZAZOV
– U mojoj porodici postoji obrnut problem – sa osmehom priča Dragana Ćorić. – Moja kćerka ide na klavir, karate, glumu, a igra i šah. Ja mislim da joj je to previše, ali ona ne želi da smanji tempo jer u svemu uživa i dobro joj ide. Čak i kada je na raspustu, ona ne želi da sedi kod kuće i da gleda crtaće, već uvek traži nešto novo čime će da se bavi.
Komentari (0)