Za neke roditelje podizanje deteta zaista predstavlja (pre)veliku brigu. Opterećeni su gotovo svime što se događa u njegovom odrastanju i skoro u svemu vide opasnost koja bi mogla da ugrozi život i zdravlje njihovog deteta.
Čak i manje neprijatnosti za njih su alarm za uzbunu, tako da čim dete kine odmah ga vode kod lekara, za svaku lošu ocenu trče kod učitelja, a ako dete ispolji makar i najmanju negativnu osobinu već smatraju da je skrenulo “sa pravog puta”.
Ljudi iz okoline često pokušavaju da reaguju na njihovu preteranu brigu i skreću im pažnju da je njihovo ponašanje upadljivo, međutim sve ove akcije uglavnom ostaju bez odjeka jer nespokojni roditelji imaju potpuno obrnutu percepciju. Oni smatraju da nedovoljno prate razvoj svog deteta, da nisu dovoljno uključeni u njegove aktivnosti i da bi trebalo više da kontrolišu šta se sa njim zbiva, pogotovo kada nije pod njihovim direktnim nadzorom (u vrtiću, u školi, kada ode kod druga i sl.).
Roditelji koji previše brinu ne retko izgledaju izmučeno i iscrpljeno, mada su u celoj toj situaciji veći mučenici od njih upravo njihova deca. Ona vrlo brzo prestaju da ispoljavaju samostalan duh i postaju zavisna od ponašanja i stavova svojih roditelja, često se osamljuju u grupi vršnjaka i deluju kao da su “u grču”. Kasnije, dete brižnih roditelja i samo počinje da biva preterano zabrinuto.
A još kasnije, ono počinje da živi u stalnom strahu da će pokazivanjem bilo kakve samostalne inicijative još više produbiti zabrinutost svoje mame i/ili tate ili ih naljutiti. U adolescenciji ova deca počinju da ispoljavaju naročitu vrstu bunta, pošto više ne mogu da podnesu stalno proveravanje i kontrolu koju njihovi roditelji sprovode nad njima.
Taj bunt se sastoji u tome da mlad čovek počinje da krije od roditelja sa kim se druži i gde izlazi, a često i da ih otvoreno laže – ne da bi sam pridobio neku korist od toga, već da bi zaštitio svoje roditelje od svega onoga što njih uznemirava i čini nespokojnim.
Tako, na kraju, kulminacija roditeljske brige izrasta u nešto potpuno obrnuto – odsustvo uvida u detetov stvaran život i gubitak iskrene komunikacije u porodici. Ako ste se prepoznali u ovim primerima i ne želite da dočekate opisani “rasplet”, pokušajte da na vreme prekinete sa takvim ponašanjem i na zdravim osnovama podižite dete. Neki od načina da to postignete su:
Radite na podizanju sopstvene sigurnosti. Najčešće preterano brinu nesigurni roditelji, odnosno oni koji često sumnjaju u svoje sposobnosti ili postupke. Ako niste baš uvereni da je način na koji podižete dete ispravan, pogledajte šta rade drugi roditelji, razmenite svoje iskustvo sa njima pa pronađite onaj model koji vam izgleda najprikladniji. Možete se još pomoći i stručnom ali popularno pisanom literaturom, koja nudi savete i rešenja za razne “pedagoške” situacije, ili potražiti pomoć stručnjaka.
Prihvatite da je vaše dete kao ostala deca. Iako je svako dete skup “neponovljivih osobina i karakteristika”, ono i dalje zadržava obilje sličnosti sa ostalom decom. Zato ga pustite da se privikne na društvo vršnjaka, igra istih igara kao oni i uključi u zajednički život sa njima. Na kraju krajeva, dozvolite mu i da se izloži istim rizicima kojima su izložena i druga deca. Samo tako će vaše dete naučiti da se pravilno brine o sebi i preuzima na sebe odgovornosti u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima – što vama treba da bude dovoljno jasan signal da smanjite svoju brigu na razumnu meru.
I upamtite: Razvoj detetove ličnosti daleko više ugrožava preterana zabrinutost roditelja, nego sve one opasnosti od kojih roditelji strahuju.
SAVET STRUČNjAKA
psiholog Majda Janežić
Prikriveni otpor
* Naše dete ide u prvi razred i jede suviše brzo, pa smo ga opomenuli da to ne radi. Međutim, sada jede tako sporo da to izgleda kao da nam se ruga. Šta da radimo?
U razvoju ličnosti deteta – oko treće, sedme i dvanaeste godine dolazi do velikih promena zbog kojih ono ima pojačanu potrebu da se dokazuje, odnosno potvrđuje svoj identitet. “Faze suprotstavljanja” pomažu to dokazivanje, jer kada bi dete prihvatilo ono što mu drugi, pogotovo roditelji, sugerišu, njegov doživljaj sopstvene vrednosti bio bi manji.
Dete se ne suprotstavlja samo otvoreno, kada kaže “NE” i “NEĆU”, nego i prikriveno, na primer preteranom poslušnošću, lažnim ili “kobajagi” poštovanjem zahteva ili kroz izvrtanje roditeljskih reči. U takvoj situaciji bitno je da fazu u kojoj je dete shvatite kao prolazni period u njegovom sazrevanju i da od toga ne pravite problem.
U tome ćete uspeti ako se pidržavate sledećih napomena:
* Uzdržite se od vikanja, grdnje ili kažnjavanja deteta zbog njegovog ponašanja. Takve reakcije samo produbljuju postojeće teškoće.
* Pobedite u sebi protest zbog toga što dete manifestuje otpor prema vama. Ovo može biti jako naporno, ali imajte na umu da dete treba razumeti i uvažiti sve njegove specifičnosti, a ne samo one koje se vama dopadaju.
* Ignorišite detetovo suprotstavljanje. Neobraćanje pažnje na detetove postupke koji nam se ne sviđaju gotovo sigurno dovodi do toga da ih ono eliminiše iz svog ponašanja. Uporno insistiranje na ispravnom ponašanju samo pojačava detetovu potrebu da ne uradi ono što mu sugerišete.
* Ističite sve pozitivne detetove postupke. Tako ćete pomoći detetu da se istakne i potvrdi svoje kvalitete bez suprotstavljanja.
Komentari (0)