Obe trudnoće, uz jednu prethodnu neuspelu, Saška je iznela uz ogroman rizik bezmalo po cenu života, i to na sopstvenu odgovornost. Mnogo je pretrpela, ali je na kraju dobila svoje bebe.
Prvi put je ova hrabra žena zatrudnela 2004. kada joj je u petom mesecu iznenada pozlilo, a opšte stanje organizma bilo joj je veoma loše. Pošto lekar, koji je vodio njenu trudnoću nije znao šta je uzrok tome, poslao je pacijentkinju u GAK „Narodni front” gde ona pukim slučajem dospeva u ruke dr Željka Mikovića, načelnika Odeljenja za rizične trudnoće. On joj je prepisao određene lekove na koje uopšte nije reagovala, a stanje joj se i dalje pogoršavalo.
Niko nije znao šta mi se dešava
– Niko nije imao pojma šta se to dešava sa mnom, zašto mi trombociti tako munjevito padaju. U šestom mesecu su mi vadili krv i radili sve moguće analize, čak i na sidu, ali bez rezultata, da bi u sedmom mesecu praktično došlo do opšteg trovanja organizma. Šake su mi bukvalno bile boje indiga i toliko vrele da sam morala da ih hladim na zidovima i flašama. Lekar mi je rekao: „Aleksandra, ovako stoje stvari – spasavamo tebe…” Čim su mi narednog jutra uradili carski rez, sve moje analize bile su odlične. Ali, moj dečak je posle sedam dana umro, pošto je kod njega sve bilo nerazvijeno – priča Aleksandra.
Uzrok su antitela
Uzrok ove roditeljske tragedije otkrila je dr Ljudmila Stojanović, reumatolog iz KBC „Bežanijska kosa”, kod koje je dr Miković poslao svoju pacijentkinju. Na osnovu analize krvi, ona je, među desetak uobičajenih antitela koja u normalnim okolnostima čoveku spasavaju život, našla jedno koje je Saški napalo i uništilo plod. Drugim rečima, sam organizam je odbacivao i na kraju sasvim odbacio bebu i to će se, ustanovljeno je, dešavati prilikom svake njene trudnoće.
Jedini izlaz je u injekcijama fraksiparena, dva puta dnevno u stomak tokom cele trudnoće i mesec dana posle, dakle oko 600 komada ukupno, plus infuzija po potrebi, plus ostali lekovi i vitamini.
Sama sebi davala inekcije
Ništa to Sašku nije obeshrabrilo, po svaku cenu je htela svoju bebu. Pošto je ona to toliko čvrsto odlučila, suprug Dejan je na kraju morao da je podrži, tako da je ona išla na obuku kako da sama sebi da daje ove injekcije koje treba da blokiraju izdvojena antitela, a onda je, dve godine posle prve trudnoće, ponovo zatrudnela. Dr Miković je rekao njenoj majci Borki: „Ovu trudnoću moramo da izvedemo do kraja, inače gubimo Aleksandru”.
– Posle svog tog mučenja, opet carskim rezom rodila sam Mariju – nastavlja Saška priču. – Sada mi je srce bilo na mestu, bili smo presrećni, dete je lepo raslo. Međutim, prilikom jedne posete kumovima koji imaju dvoje dece, primetila sam da mi je Maša nešto neraspoložena i tužna. Pitam je šta joj je, a ona kaže: „Vidiš kako se oni lepo igraju, a ja sam sama. Zašto ti meni ne rodiš seku ili batu…”!
Svesno rizikovala
E, tu se već rodio Saškin inat. Zašto da ne, ispuniće želju svom detetu! Pa šta ako još jednom mora da izdrži onu torturu, može ona to, svejedno što ima samo 50 kila i već 40 godina! Dejan je, naravno, pokušao da je ogovori, dr Miković joj je rekao da je slučaj za novine, doktorka Stojanović ju je pitala da li je svesna posledica.. .Sve je bilo badava, morala je to da istera.
– Čim sam odlučila, vrlo brzo sam ostala trudna i opet Jovo nanovo – sada se već smeje Saška. – Ovoga puta sam, pored injekcija sa kojima sam počela i preventivno, u početku uzimala i progesteron za održavanje trudnoće, a imala sam čak i onaj trudnički šećer, pa sam morala da držim i dijetu.Kad sam u devetom mesecu otišla da merim šećer, dr Miković mi kaže da mora hitno da mi uradi carski rez, jer mi neki rezultati nisu u redu, pa se boji da opet ne izgubim bebu. U GAK sam ušla u 8, a na carskom rezu bila u 12 časova. Kad sam se probudila, prvo sam pitala da li je beba u redu, rekli su mi – jeste, muško, zdravo i pravo!
Imala sam sreće
Naša sagovornica ne može da završi svoju pripovest a da ne izrazi izuzetnu zahvalnosti svim lekarima koje, pored sopstvene hrabrosti, apsolutno smatra zaslužnim za svoje potomstvo.
– Imala sam strahovitu sreću da me oni prate i leče, jer sam uvidela da masa ginekologa nema pojma o antitelima, niti čak znaju gde da pošalju pacijentkinju. Stalo mi je do toga da i ostale žene koje imaju isti problem shvate da stvar nije beznadežna, nego da, uz odgovarajući tretman, mogu da iznesu trudnoću.
Urođena ili stečena antitela
– Moj slučaj je izuzetno redak: ta zlokobna antitela sam mogla da dobijem usled nekog stresa, a mogla sam i da se rodim s njima. To ne može da se utvrdi. Ali su mi zato savetovali da moju Mariju, čim počne da vadi krv iz vene, odvedem da joj se uradi test na ta antitela, jer mogu da se prenesu na žensko dete, mada i ne mora.
– Kad su mi rekli da gubim dete, onesvestila sam se… Nisam znala za sebe. I kasnije, kad god bi mi neko rekao „beba” ili bih videla bebu, nisam mogla da zaustavim plač – priseća se Aleksandara.
Pročitajte još:
Rizične trudnoće >>
Koje su moguće komplikacije u trudnoći? >>
Komentari (0)