Roditelji u Nemačko često nemaju dovoljno vremena za sopstvenu decu. Ne zbog nemara, već zato što su mnogi primorani da rade i dodatne poslove kako bi mogli da zarade dovoljno za život.
Teško je obezbediti staranje. Posebno je teško obezbediti staranje koje bi ličilo na porodično. Osim u slučaju da iznajmite babu ili dedu. Ili oboje!
Nedelja popodne. Gradski muzej Botrop u Rurskoj oblasti. Kroz salu Praistorije šeta obična porodica – kao mnoge druge. Baka, deka i unuče. Ali, veza među njima baš i nije obična. Stariji bračni par šnajder i osmogodišnji Manuel nisu u krvnom srodstvu. Pa ipak, dečak im se obraća sa „bako“ i „deko“. Manfred i Marlis šnajder su takozvani iznajmljeni baka i deka.
Postoji udruženje koje posreduje
Oni se već pet godina staraju o Manuelu. Pošto su oboje otišli u penziju odjednom su konstatovali da imaju puno slobodnog vremena. Bračni par nije imao dece, ali su decu oduvek voleli.
„Mi smo u takvoj situaciji da čisto biološki gledano nema govora o deci ili unucima. Znamo da nam to nedostaje , naš krug poznanika sastoji se praktično samo od starijih ljudi –od 65, 70, 75 godina.“
Tako je ovaj bračni par odlučio da izgradi most prema mlađoj generaciji i potražio porodicu koja nema baku i deku a želela bi da ih ima. Obratili su se Udruženju za zaštitu dece iz Gelzenkirhena koji posreduje između porodica i starijih ljudi koji bi želeli da povremeno čuvaju decu besplatno, kao bake i deke.
Kada su ugledali tada trogodišnjeg Manuela, odluka je odmah pala. U međuvremenu više niko ni ne misli na to da im on nije rođeni unuk.
“U principu, nema razlike. Sve se odvija sasvim normalno , kao u svakoj drugoj porodici, gde bake i deke poznaju dete od rođenja. Zaista nema razlike…“
Bliskost koja prevazilazi puko čuvanje deteta
Manuel se sa dekom i bakom druži svakog vikenda. Idu na izlete, posećuju muzeje, idu u šetnju ili jednostavno u kupovinu – sve ono što i druge porodice rade u svom slobodnom vremenu. Znači , oni nisu samo „bebisiteri“ koji odlaze kući i čuvaju dete dva do tri sata.
Između njih i Manuela postoji bliskost: „Nikada na mene ne viču. Moja mama se strašno ljuti kad uradim nešto što ne treba.I oni se ponekad na mene malo naljute, ali ni izdaleka me ne grde tako kao kod kuće“, kaže Manuel.
Komentari (0)