Reč-dve o nasilju

Kad vidim ovakve naslove uplašim se, ali i rastužim. Šta se desilo tom detetu pa je postalo sposobno da uradi tako nešto? Da li su krivi roditelji, škola, društvo ili karakter? Kako se i da li moglo sprečiti nasilničko ponašanje?
 

Kada nasilje počinje? Da li kad beba prvi put nekoga počupa, kada dvogodišnjak nekoga ugrize ili otme igračku? Naravno da ne, jasno mi je to. Ali u kom uzrastu od malo temperamentnijeg i nervoznijeg postaje nasilnik? 

Zverčicu su u vrtiću istukla četiri dečaka. Čak su je i šutirali. Da li je to nasilničko ponašanje?
 

Kada sam zahtevala da se nešto uradi po tom pitanju, da došli su psiholog i pedagog  iz ustanove i roditelji tri dečaka. I šta se desilo? Ja sam morala da pravdam svoje dete! 
 

Šta se desilo posle tog razgovora? Ništa! Ustvari jeste, nešto grozno. Ja sam joj rekla da vrati , da udari nazad. Ona je dobila lekciju, da treba da bude oprezna , da nikad ne zna ko može da je povredi a oni? Za njih ne znam.

Zašto sad lamentiram nad ovom teškom temom? Nemam pojma, valjda sam se setila koliko je bila preplašena i povređena što su je ”drugari” prebili. 
 

I nemam nikakav zaključak, nasilnika je bilo i biće ih, a kako se sa njima nositi – to ne znam.