Većina roditelja zdravih beba na izlasku iz porodilišta dobija uputstva fizijatra za vežbanje kod kuće, što ih jako uplaši, posebno „dijagnoze” čija su imena obično mnogo komplikovanija od terapije. Uglavnom se radi o manjim odstupanjima od standarda, zbog položaja bebe u stomaku, koja se mogu ispraviti za nekoliko nedelja ili meseci laganim vežbicama. Iako one laicima izgledaju vrlo komplikovano, brzo se savladavaju i vrlo efikasno pomažu bebi da se pravilno razvija. U najvećem broju slučajeva bebice imaju problema sa mišićima vrata, tzv. tortikolisom ili „krivim” nožicama. O tome kako na vreme prepoznati problem u motornom razvoju, za „Život plus” govori viši fizioterapeut Biljana Jovanovići objašnjava kada je „pravo vreme” za sedenje, stajanje, hod…
– U motornom razvoju beba postoje četiri faze. Prva je „faza nekontrolisane mobilnosti”, odnosno ona u kojoj beba „mlatara” rukama i nogama bez cilja, što znači da su zglobovi i mišići pokretljivi. Posle trećeg meseca sledi „faza stabilnosti”, odnosno pripreme zglobova za oslonac, kada se mišići kontrakuju, a zglobovi dovode u stabilan položaj, koji može da se održava. Jednostavnije rečeno, to je trenutak kada beba počne da se okreće, oslanja se na podlaktice kada je na stomaku, drži ša
ke otvorene, pokušava da telo dovede prvo u četvoronožni, kasnije i sedeći položaj. Treći je „kontrolisana mobilnost”, odnosno sposobnost da beba voljno dohvati neki predmet, stavi igračku u usta ili prinese predmet licu. Četvrti stadijum je „faza veština”, odnosno fina koordinacija ruku, koja podrazumeva ravnotežu i balans. To znači da dete može da drži, na primer, kašičicu, veže pertle, trči, pravi pokrete koji zahtevaju razvijenu motoriku. Ukoliko postoji odstupanje od ovog šablona, dete treba odvesti kod fizijatra. Zbog toga su jako važni redovni sistematski pregledi – kaže Biljana Jovanović.
Koji su najčešći problemi u motornom razvoju i kakva terapija se primenjuje?
– Kada se beba rodi prolazi proveru motorne zrelosti, kroz ispitivanje refleksa, a oni su indikatori pravilnog ili usporenog motornog razvoja. Novorođenčad uglavnom imaju problema sa „krivim” nožicama, hipotonusom („mlitavim” mišićima), hipertonusom (zgrčenost, odnosno povećan tonus), tortikolisom (vratić kriv u jednu stranu)… Sve to se lako može korigovati vežbama koje prepisuje fizijatar. Mogu da ih rade roditelji ukoliko pažljivo prate instrukcije, ali ako imaju strah ili nisu sigurni da rade pravilno, može im pomoći fizioterapeut u specijalizovanim ustanovama. Što je beba mlađa to je lakše korigovati probleme, jer su im kosti u prvim mesecima jako mekane. Zbog toga je jako važno početi na vreme, jer nešto što se u prvom mesecu može rešiti za dve nedelje, u šestom već zahteva nekoliko meseci terapije. Roditelji najčešće greše jer smatraju da će se neki manji problemi sami rešiti, što može, ali i ne mora da se dogodi.
Kada je „pravi trenutak” za sedenje, puzanje, hodanje..?
– Važno je znati kako bi beba trebalo da se ponaša u određenoj dobi, iako je svako dete individua za sebe i može se tako i razvijati. Ipak, neka „opšta mesta” postoje, kao što je, recimo, to da u prva tri meseca beba drži zatvorenu pesnicu sa stegnutim palčićem, kada je na stomaku ne okreće se i podiže glavicu tek toliko da izbegne gušenje, guza je podignuta, a ruke i noge su savijene. Tada se preporučuju tzv. opšte vežbe za kukove i gasove, odnosno razgibavanje ručica i nožica. Njih roditeljima pokazuje fizijatar u porodilištu, ili patronažna sestra koja kupa bebu. U tom uzrastu treba paziti kako se bebe podižu, spuštaju, drže u rukama, kako spavaju.
Podižu se i spuštaju uvek sa boka, bez pridržavanja glavice, drže se ispod pazuha, tako da je glavica napred, odnosno nije oslonjena na telo roditelja. Spavanje je na boku, uz okretanje na suprotnu stranu kreveta prilikom svakog hranjenja. Spavanje na stomaku se ne preporučuje jer se stopala krive, a istraživanja pokazuju da je tada povećana mogućnost smrtnosti u toku sna. Beba može i da se „podboči” umotanim peškirom, ili da se stavi u tzv. pozicioner, kako bi se obezbedio pravilan položaj tokom cele noći.
Dete se stimuliše šarenim igračkicama koje se vrte iznad kreveta, ali je važno da ona ne bude iznad glave, već u nivou stomaka, kako dete ne bi zabacivalo glavu pri pokušaju da je dohvati. Od trećeg meseca šačice se opuštaju, ekstremiteti su labavije savijeni, beba ležeći na stomaku duže drži glavu odvojenu od podloge, kratko se oslanja na podlaktice, karlica je ravno na podlozi. Okreće se levo i desno, prepoznaje lica, prati zvuke. U položaju na leđima savija noge ka stomaku, a do petog-šestog meseca većina beba gura prste na nogama u usta. To isteže zadnju ložu i priprema telo za sedenje.
Između četvrtog i šestog meseca beba bi trebalo da se okrene sa leđa na stomak, pa sa stomaka na leđa, a kada potpuno savlada okret počinje da zauzima polubočni položaj koji je uvod u sedeći. Iako se mišljenja razlikuju, ja preporučujem široki povoj što duže, jer on stimuliše razvoj butne kosti i pravilno formiranje kukova. Sedenje, koje bi trebalo da se dogodi od šestog do devetog meseca, stimuliše se tako što se dete stavlja na tvrdu, ravnu podlogu, najbolje na pod i okruži igračkicama.
U istom uzrastu pomera se težište tela, pa dete počinje da puzi i to, uglavnom, unazad. Puzanje je odlična priprema za hod i treba ga stimulisati što više.
Pustite dete na pod, stavite nekoliko metara od njega omiljenu igračkicu, dajte mu slobodu pokreta, jer tako jača zglobove kukova i kolena, priprema ramena, laktove i šake za hodanje i stajanje. Pogrešno je forsirati dete da stoji pre vremena. Pustite ga da puzi što duže, jer kada bude bilo spremno da ustane samo će se uspraviti uz krevetac ili sto.
Dete je spremno da ustane kada napravi iskorak, odnosno nauči da prebaci težište na iskoračenu nogu. Tek tada ga treba pridržavati i pomagati mu da ustane.
Da li preporučujete dubak kao pomoć pri prohodavanju?
– Ne, jer daje osećaj lažnog oslonca sa nepravilnom raspodelom težine, pri čemu može da dođe do deformiteta. Mnogo je bolje pridržavati dete, ili kupiti kaiševe za prohodavanje. Čim dete prohoda OBAVEZNO mu treba kupiti ortopedske cipele u pravoj veličini. Cipela treba da bude duboka, na šniranje, tvrde pete i savitljivog đona. U letnjem periodu prsti treba da budu otvoreni, a treba izbegavati patike, patofne, baletanke. Mnogo je bolje da i po kući i vrtiću deca hodaju u cipelama, nego u mekanim papučama u kojima noga „šeta”. Preporučuje se i boso hodanje po neravnom terenu, pesku, travi… Iako većina dece ima ravne tabane, to bi trebalo da se ispravi do treće godine.
Komentari (0)